Sa zadovoljstvom počinjemo emitovanje prvog srpskog IT podcast-a. Vaši domaćini Tihomir Opačić i Miloš Đekić govore o zapošljavanju u IT industriji u Srbiji. Ovoj bitnoj i aktuelnoj temi pristupili smo iz nekoliko uglova i dali nekoliko korisnih saveta.

Prateći materijal

• Europass CV
• “Think and grow rich” – Napoleon Hill
• Codility
• Zakon o radu RS

Podcast? Zašto?

Kao cilj sebi smo postavili kreiranje svesti domaće IT zajednice i aktivaciji njenih članova kroz opuštene razgovore o aktuelnim temama u Srbiji, regionu i svetu. Pridružite nam se u diskusiji i uključite se u stvaranje zabavnog informativnog kanala za široku zajednicu IT stručnjaka, programera, project menadžera, office menadžera, HR menadžera i svih onih koji rade i žive od informaciono-komunikacionih tehnologija u Srbiji.

Transkript

Tihomir: Ćao, ja sam Tihomir Opačić. Sa mnom je Miloš Đekić. Seli smo da napravimo podcast sa idejom da promovišemo IT u Srbiji i regionu. Mislim da ovakvog sadržaja nedostaje na našoj sceni. Generalno, ideja je da se šire znanja među programerima i vlasnicima firmi koje ih zapošljavaju. Pričaćemo o raznim stvarima, uklanjaćemo tabu teme, itd. Pričaćemo o zapošljavanju u srpskoj IT industriji. Pre nego što krenemo na temu, par reči o nama. Ja sam vlasnik Orange Hill Development, programerske agencije iz Beograda. Imam deset i kusur godina iskustva u programiranju na web-u i preko šest godina iskustva u vođenju timova, zapošljavanju ljudi, itd. Miloše, reci ti par reči o sebi.

Miloš: Ćao, svima. I sa moje strane, dobrodošli u nešto novo na našim prostorima. U nešto za šta se Tihomir i ja nadamo da će zaživeti, s obzirom da pokušavamo da dotaknemo veliki broj ljudi, ne samo ovde, u Beogradu, odakle smo inače, i odakle, trenutno, snimamo ovaj podcast. Moje ime je Miloš Đekić, kao što je Tihomir rekao. Ja još uvek sitno brojim. Što se tiče godina iskustva, i dalje je to ispod deset. Međutim, to je bilo jedno veoma šarenoliko iskustvo do sada i preti da će tako nastaviti i ubuduće. Ja sam, inače, iz kompanije Eontek, koja se, takođe, bavi razvojem software-a. To jest, pružanjem usluga u oblasti razvoja software-a, kao i razvojem software-nih proizvoda. O mojoj kompaniji možete razmišljati kao o jednom kvazi-startup-u. Ne klasičnom, pošto nemamo nikakve finansijere, nismo član nikakvog inkubatora, akceleratora, nemamo engine investor-e, itd. Nego, jednostavno, sami se finansiramo i pokušavamo da napravimo proboj na tržištu.

Tihomir: Ok. Sada, malo o današnjoj temi. Zapošljavanje u srpskoj IT industriji je proces u kome dugo učestvujem, i mogu reći da je dosta evoluirao. Ima mesta za poboljšanje, kako ljudi koji sprovode intervjue, tako i onih koji bivaju intervjuisani. Više ćemo se fokusirati na drugu grupu, na kandidate. I, zapravo, možemo da krenemo sa…

Miloš: Da malo porazgovaramo kakva je, uopšte, srpska IT industrija. Koje kompanije vas očekuju pri zapošljavanju, kakvi projekti, kakvi klijenti, itd.

Tihomir: Generalno, tu postoji četiri, pet krupnijih…

Miloš: Velikih igrača.

Tihomir: Nisam mislio na to. Nego, kada bismo svrstavali IT i programerske kompanije u Srbiji, mogli bismo reći da postoje kompanije koje se bave pružanjem usluga. Na primer, kao što je naša. Mi, uglavnom, radimo marketinške sajtove, kraće projekte koji imaju i kraći životni vek. Imamo i par startup-a. Startup-i su druga velika grupa. Šta imamo još…

Miloš: Da, inače, startup-a je sve više i više na ovim prostorima, obzirom da je to hype koji je obuhvatio ceo svet, a pogotovo našu industriju. Rekao bih da imamo i mnogo kompanija koje se bave razvojem poslovnog software-a, da je to vrlo rasprostranjeno, pogotovo na teritoriji Beograda, a i šire. U Srbiji se veliki broj kompanija, pogotovo one sa većim imenima, bavi razvojem poslovnog software-a za razne klijente koji su, najčešće , iz inostranstva. Dok se veliki klijenti na srpskom tržištu mogu naći u bankarskom sektoru, kod telekom operatera i, naravno, u državnom sektoru. Kad sam pomenuo bankarski sektor, tu je, naravno, i sektor pružanja osiguranja. To su, da kažem, veliki igrači među klijentima srpskih software-skih firmi.

Tihomir: I, ne zaboravimo gejmere. Ali, ni ti, ni ja, nemamo preteranog iskustva na tu temu.

Miloš: Naravno. Nije da vas preskačemo, vas, koji razvijate igrice. Veoma ste kul, ali, jednostavno, ne osećamo se kompetentnim da uplovimo u razgovor na tu temu. Mada, voleli bismo i drage volje ćemo u budućnosti pozvati nekog da nam bude sagovornik, da malo proširimo i popričamo na tu temu. Hteo bih jednu stvar da stavim na sto, gde ljudi obično greše, koju nemaju na umu kada počnu da traže posao. Što može biti i kada prvi put traže posao, kao i kada hoće da promene posao. Možemo dotaći obe teme, ali bih se ja zadržao na tome kad neko želi prvi put da se zaposli. Ono što ljudi ne znaju je ko su oni, koji je njihov poslovni profil i šta je to što bi oni mogli da rade, koje bi firme mogle da ih zaposle. Često se dešava da na intervjue dolaze ljudi koji, jednostavno nisu, da ne kažem, sposobni, nego nemaju pozadinu koja bi im omogućila da na određenim poslovima rade. Zato bih ja iz mog iskustva zapošljavanja, a ti ćeš, Tihomire, potvrditi, ili opovrgnuti, rekao da kada se prijavljujete za posao, pre nego što to uradite, pre nego uopšte počnete pretragu, sednete sami i definišete šta umete da radite, šta biste voleli da radite. I onda, iz tog skupa počnite da tražite poslove koji bi mogli da zadovolje vaše želje, gde biste vi mogli da zadovoljite ono što poslodavac traži.

Tihomir: Ovde, verovatno, ne pričamo o velikom broju kandidata koji se, kada objaviš oglas da tražiš php programera, jave, iako nikad nisu radili php, ali su završili fakultet i smatraju da bi trebalo negde da započnu karijeru. Pa što to ne bi bilo baš u tvojoj firmi.

Miloš: To nije loše, per se. Međutim, čovek bi, ipak, trebalo da dođe sa nečim na taj intervju, je l’ tako? Trebalo bi nešto da može da ponudi toj firmi, jer je odnos između poslodavca i zaposlenog, na kraju krajeva, neka vrsta simbioze, je l’ tako?

Tihomir: Da.

Miloš: Svako po nešto daje u tom odnosu.

Tihomir: Mi, u suštini, imamo napisanu agendu za ovaj razgovor ali, ne mogu sada da se setim da li smo negde pomenuli građenje nekog digitalnog profila koji će ti pomoći kada te poslodavac, na primer, gugla, da nađe da si radio nešto, bilo šta. Na primer, ti si…

Miloš: To je sjajna tema.

Tihomir: Da. Ti si, na primer, student i nisi nigde radio. Ali, ne znaš da bi ti idealna referenca bila da si započeo bilo kakav svoj projekat, nešto kao što je, ne znam, na GitHub-u host-ovan open source, gde ćeš ti pokazati da ti je, pod broj jedan, stalo do tvog zanimanja.

Miloš: Pa, da, to bi moglo da se uključi u priču građenja svog poslovnog profila, određivanju svog poslovnog profila i pre nego što čovek, uopšte, krene da razmišlja da se prijavi za neki posao. Mada, čini mi se da to dotiče jednu temu o kojoj smo ti i ja, ovako, pričali, a verujem i da ćemo na tom osnovu napraviti ceo jedan razgovor, a to je, u stvari, edukacija. Kako to u Srbiji, uopšte, prolazi i da li neko ko je prosečan student u Srbiji može da dođe sa, ne znam, pet relevantnih projekata na intervju za posao i kaže evo, ja sam radio to i to, naučio sam to i to. Ali, da, svakako, prvi korak je građenje profila koji ide malo dalje od Facebook profila, gde se post-uju raznorazne slike sa svadbi, sa žurki, sa mora, itd. Da se krene ka malo profesionalnijem odnosu prema svom onlajn profilu. Jer, rekao si nešto veoma bitno, a to je kada ti se neko prijavi na posao, a to je nešto što smo i ti, i ja radili nebrojeno puta, prvo što uradiš, ukucaš njegovo, ili njeno ime na Gugl i gledaš šta će da se desi.

Tihomir: Jeste. Mislim, to bi moralo da bude obostrani proces. Ako ideš da tražiš posao u nekoj firmi, izguglaćeš, ako ti je stalo, uopšte, do sebe…

Miloš: Apsolutno.

Tihomir: Gde ideš, sa kime imaš posla. Da li je ta firma dobrostojeća, kada su nastali, ko je vlasnik. Guglaš vlasnika, guglaš zaposlene da vidiš sa kime imaš posla. To je…

Miloš: Apsolutno.

Tihomir: Korisna stvar.

Miloš: To dolazi u momentu kada čovek već krene da se prijavljuje na posao, da se ne prijavljuje na svaki. Mi tu imamo mali problem kog bismo mogli da se dotaknemo u razgovoru, a to je, u stvari, da ljudi nekako spam-uju poslodavce. Da krenu nekako neselektivno da se prijavljuju na gomilu poslova, pa, šta me ubode, ubode me.

Tihomir: Da.

Miloš: Što je, čini mi se, veoma loš pristup. Jer, dolazi do povećanja kvantiteta, a kvalitet se sravnjava sa nulom negde, na kraju, kad čovek razmisli. Mi, stvarno, imamo situaciju nezaposlenosti o kojoj se ne govori u medijima. A, realno, imamo strašnu nezaposlenost, pogotovo među mladim ljudima koji završe fakultet. I, onda se dešava da na jedan oglas za posao stiže između 600 i 2000 prijava i to, prosto, ponekad, ljudi ne mogu ni da obrade u tim kompanijama.

Tihomir: Jeste.

Miloš: Još, kad se setimo našeg, srpskog mentaliteta. Ja sam čuo iz prve ruke da se u nekim velikim firmama dešava da pogledaju prvih sto, a da ostatak ni ne gledaju. Jednostavno, ne smatraju da je njihov posao dovoljno plaćen da bi se, kako oni kažu, maltretirali da pregledaju sve te silne CV-jeve.

Tihomir. Jeste. Često, ni nema dovoljno vremena. Evo, mene, iskreno, grize savest što prođe izvestan broj kandidata kroz razgovor za posao i obeća im se da će im se javiti u narednih, na primer, petnaest dana da li su prošli, ili ne.

Miloš. To je nemoguće.

Tihomir: Ali, onda se, na primer, desi da se konkurs, iz nekog razloga, produži na narednih petnaest dana. I, onda se to, nekako, prolongira i ljudi koji su otpali, na primer, desi se da uopšte ne budu obavešteni da li su prošli, ili ne. Ali, naš posao u IT-ju je često…

Miloš: Turbulentan, u najmanju ruku.

Tihomir: Turbulentan. Jer, ne može se sa sigurnošću predvideti obim posla u nekim periodima. Kad je agencijski posao u pitanju, znam da je tako. Stabilnija je situacija u startup-ima, ili firmama koje imaju svoje, stabilne proizvode koje prodaju. Ali, agencijski posao je takav da može da se otvori, ukaže prilika. Zapošljava se novi kadar, a dok se ne zaposli neko nov, gine se da se taj posao odradi. Tržište je nemilosrdno i to se mora. Samim tim, nema se dovoljno vremena da se posveti HR-u kad su u pitanju manje firme. Kad su velike u pitanju, kao što si rekao, i ti HR-ovi su pretrpani svojim poslom i dešava se da, ne samo da se ne obrati pažnja na sve pristigle prijave, nego se i u tom nekom post-procesu ne follow up-uje sa feedback-om, što se mi, uglavnom, trudimo da radimo. Jer, dobro je reći nekome, makar ljudima koji su bili iole ozbiljni, koji su imali iole ozbiljan CV i, uopšte, pristup svom zanimanju da im se kaže ok, nisi prošao, zato i zato.

Miloš: Tako je. Povratna informacija je nešto što firme, inače, teško daju.

Tihomir: Jeste.

Miloš: Zaista je posao da sedneš i napišeš svima odgovor, pogotovo personalizovani. I, onda, firme često pribegavaju grupnom odgovoru: Izabrali smo drugog kandidata, hvala vam na učešću, bla, bla, bla, gotovo, prijatno. Ono što bih ja sada voleo, je da se dotaknemo kako da pojedinac pristupi tom procesu kadrovanja. Jer, da se razumemo, šta je taj proces kadrovanja? On, obično, ima dva, a često i više učesnika. Uvek je jedan učesnik firma koja zapošljava, uvek je drugi učesnik onaj koji se zapošljava. A, veoma često se u zadnje vreme dešava, to je ozbiljan trend u inostranstvu, a kod nas je zaživeo u poslednjih n godina, da učestvuje i posrednička agencija za zapošljavanje. Popularno je zovemo HR agencija. Kod nas ih ima nekoliko i već neko vreme operišu. Sad, ti, kad se zapošljavaš, moraš sebe tako i da vidiš, kao učesnika tog procesa. I, kada bi, inače, u bilo kom poslu, ili bilo kojoj organizaciji stvari funkcionisale pravilno, najefikasniji output, najefikasniji rezultat se dobija kad svako radi svoj posao. Kada svaki učesnik pravilno odradi svoj posao. Hteo bih sada na to da obratimo pažnju. I, da damo odgovor na pitanje koje mnogi postavljaju, a to je zašto moram da pišem CV, šta je to i zašto moram da pišem motivaciono pismo. Zar nije dovoljan CV, itd.

Tihomir: Jeste.

Miloš: I veoma rado bih dao odgovor na to. Počeo bih od kratkog opisa tog procesa, kako bi stvari bile jasnije. Ja, kao poslodavac, ili Tihomir, koji se, kao poslodavac, čini mi se, još češće nalazi u ulozi nekog ko zapošljava, gledamo da zaposlimo najbolji mogući kadar. Kadar, koji će, po uslovima koje možemo da ponudimo, ili, ponekad, po malo boljim uslovima, donositi rezultate koji će nama pomoći da: održavamo poslovanje, širimo poslovanje, itd. Mi, kao kompanija, već dajemo neki svoj maksimum da zaposlimo nekoga ko je za nas dobar i za koga ćemo mi biti dobri. Svi, mi, volimo tu, da tako kažem, win-win situaciju, da dobijemo zaposlenog koji će se identifikovati sa nama, koji će imati sličan mindset, itd. Mi smo počeli, uložili trud, što ne mora da znači da sve firme rade, da se odmah razumemo. Ali, mnoge firme to rade. Pouzdano znam da to radi Tihomir, pouzdano znam da to radi moja firma. Trudimo se da oglas za posao napišemo veoma jasno, veoma koncizno, da što bolje opišemo kakav kadar tražimo. Zato je sada vaš prvi korak ka pravilnom učešću sa druge strane tog procesa da dobro pročitate taj oglas i da utvrdite da li se, i u kom procentu, identifikujete sa tim oglasom. I, evo, tu smo već počeli dobar proces. Sada dolazi sledeći deo. Prijava na posao uvek ima više nego radnih mesta. Kao što smo maločas pomenuli, nezaposlenost je velika i mnogo kandidata dolazi na jedno radno mesto. I, sledeći korak za firmu po pristizanju prijava je da nekako isfiltrira sve pristigle prijave i pozove određeni broj kandidata na intervju. Tu smo već dve stvari pomenuli. Prva je CV, kao i motivaciono pismo, kao deo procesa koji se zove prijava za posao, a druga je filtriranje. Mi, kao poslodavci, moramo da filtriramo po n nekih kriterijuma, je l’ tako? Gde smo se, verovatno, potrudili da neke od tih kriterijuma unapred navedemo u samom oglasu za posao, kako bismo olakšali, poboljšali proces prijave. Sada je zadatak na onom ko se prijavljuje za posao, da u prijavi jasno naglasi koje kriterijume ispunjava i zašto je baš on dobar kandidat. Evo, tu se nazire odgovor zašto CV.

Tihomir: Jeste. U suštini, ovi saveti su usmereni, u glavnom, ka mlađim kolegama. Izuzeo bih senior programere koji imaju već izgrađeno ime i neki programerski profil, gde je vrlo jasno čime se on bavi. Neko ko se dugo bavi programiranjem, malte ne, ne mora da ima CV, jer za njega se u zajednici zna.

Miloš: To je, onda, drugi proces, malte ne.

Tihomir: To je, da, da, drugi proces, ali je ovo jako bitno za mlade kolege koji, bukvalno, tek kreću u karijeru programera i kolege koji su medium level programeri, koji, recimo, imaju tri – četiri godine iskustva. Tako da, za njih je jako bitno da se fokusiraju i predstave svoje skill-ove na što fokusiraniji način. Da olakšaju poslodavcu, koji nema mnogo vremena za gubljenje, da prosto pročita…

Miloš: Da čita nemilosrdne tekstove…

Tihomir: Jeste.

Miloš: O hobijima i raznim nekim čudima…

Tihomir: Tako je.

Miloš: Šta je proces pravljenja CV-ja, kako se CV pravi, zašto se CV pravi? Kao što je Tihomir rekao, CV bi trebalo da olakša onome ko ga gleda, da vas izabere, da vi dođete na intervju, a ne neko drugi. Vama je CV ključ za ulazak na intervju. Zato što je intervju deo procesa koji odlučuje da li ćete se zaposliti u toj firmi, ili ne. Gde ste, konačno, učesnik tog procesa, ono što kažu, jedan na jedan sa firmom. Taj proces može malo da varira kada su HR agencije u sredini, ali o tome možemo malo kasnije da pričamo. Mislim da je bitno reći da, kada se pravi CV, ne treba izmišljati toplu vodu, praviti neke dizajnerske kerefeke, itd. Što se kaže, overbuild-ovati. To je potpuni promašaj. Takođe, ne treba slušati neke nebulozne savete tipa, CV mora da ima dve strane, mora da ima okvir, to je sve netačno. Prvo, jedan dobar princip je, kao što sam rekao, ne izmišljati toplu vodu. Dakle, pogledati neki tempate sa interneta. Kada pametno razmišljaju, ljudi uzmu nešto što je neko već uradio i prilagode ga sebi. Zato, kada pravite CV, jednostavno, nađite neki veoma poznat template. Trenutno, mislim da je jedan od poznatijih Europass CV, koji veoma koncizno obrazlaže neke bitne stvari. Tako da, mislim da je potpuno ispravno uzeti template i ispuniti ga svojim podacima i onda dodati nešto, ukoliko je to relevantno. E, sad, šta je relevantno za CV? To je večito pitanje. Za CV je relevantno ko ste, šta ste. Veoma jednostavno. Muško, žensko, kontakt podaci. To je veoma bitno, nemojte izostaviti kontakt podatke. Video sam n CV-jeva, gde su ljudi napisali sve, a nisu napisali broj telefona i svoju imejl adresu, što je potpuni promašaj. Zatim, neophodno je da navedete u kakvim ste procesima edukacije učestvovali. Dakle, da li ste završili fakultet? Koji fakultet? Koju ste srednju školu završili? Takođe, obavezno treba navesti kada ste diplomirali, na kojoj ste temi diplomirali. Da li je to bio neki projekat, itd. Jer, to su sve neke stvari koje će nekoga zanimati. Daću vam veoma kratak primer, čisto da opravdam malopre rečeno. Ako ste na završnoj godini fakulteta radili neki programerski projekat, pravili neko software-sko rešenje, to software-sko rešenje može biti srodno sa onim što vaš budući poslodavac radi. Njega će to zainteresovati i on će vas pozvati na intervju. Ponekad će vas pozvati na razgovor samo da bi sa vama razgovarao nešto više o vašem diplomskom, master radu, magistarskom radu. Svi edukacioni procesi, što podrazumeva i ako ste učestvovali na nekim kursevima. Ono što je još relevantnije, pogotovo u IT industriji i to je za nju strašno specifično, to su projekti i aktivnosti u kojima ste vi učestvovali za vreme studija, posle studija, za vreme posla, itd.

Tihomir: Istina. Mislim da je, kad je proces učenja u pitanju, samo informisanje i čitanje na neku temu… Sad, zavisi. Neko gleda video materijal, neko čita knjige, neko sluša podcast-ove, šta god. Kako god da informacija dođe do tebe, možeš da smatraš da je usvojena, ja mislim, tek kad je primeniš. Što znači da…

Miloš: Tako je.

Tihomir: Tek kada sedneš i iskoristiš to znanje, e tad si ga usvojio. Uslovno rečeno. Tako da, te stavke u CV-ju, recimo, kursevi i slično… Manje je tu fokus na… Mislim, zavisi, ima raznih kurseva i svega. Tu je manje fokus na produkcioni deo i praktičan deo. Više je fokus na teoriju i da se nauči neki skill. Ali, skill ulazi u prste samo kroz rad i kroz projekat. Tako da, definitivno, nas dvojica, ili bilo koji drugi poslodavac, voli da vidi konkretan projekat koji je kandidat uradio. Inače, ne bih se složio za ne-dizajniranje CV-ja, što si ti pomenuo. Da, kao, nema potrebe da se tu sad nešto posebno manipuliše. Ja mislim da, u suštini, izdvajanje iz mase, ne po tome što je tvoj CV, ne znam, ultra-ljubičaste boje, ili neke, ono, zelene, plave, ili žute, nego, u principu, da se vidi da si posvetio pažnju izradi tog CV-ja. Ne samo kroz njegov sadržaj, nego i vizuelni deo. I, da je on custom-iziran za taj konkretan posao koji pokušavaš da dobiješ.

Miloš: E, tu si rekao ključnu stvar.

Tihomir: Jeste.

Miloš: Znači, mi se slažemo, u suštini. Veruj mi. Zato što, bilo šta stavljeno u CV, i to bi trebalo da bude kulminacija, zaključak na čitav CV, kao temu, trebalo bi da bude u službi zapošljavanja na to, konkretno, radno mesto. Ja sam nekako hteo da iskritikujem taj stav gde ljudi počnu sa dizajnom i misle da će ih dizajn, da kažem grafički izgled, dovesti do toga. A, i ti, i ja ćemo se složiti da ono što je najrelevantnije u IT industriji, to su ti projekti koji nekako treba sa CV-ja da vrište: Hej, ja imam to i to iskustvo koje sam stekao na tom i tom projektu, radeći to i to, u tim i tim tehnologijama i tim i tim uslovima, sa tim i tim ljudima. To je ono što je ključno. A, ja sam samo nekako zagovornik onog principa: Do not overbuild. Što znači, nemoj preterivati. A, ako imaš pet strana projekata, mislim da ti ne treba nikakav dizajn.

Tihomir: U suštini, to si u pravu. Da.

Miloš: To je to, ništa više.

Tihomir: Pomenuću onaj primer iz jedne od najstarijih biznis knjiga ikada napsanih. To je… Pominjao sam ti kad smo pre desetak dana sedeli i pričali o temama za podcast. U pitanju je knjiga „Think and Grow Rich“ od Napoleon Hill-a. Tu je poprilično dobro opisana anegdota gde je žena, jedan od prvih copywriter-a, preteča copywriter-a, htela da zaposli svog, ja mislim sina, ili tako nekog rođaka po prvi put. Dečko nije imao do tada posao, hteo je da ga dobije u nekoj firmi o kojoj on nije znao ništa, niti je znao išta o tom poslu. Imao je školu, ali nije imao praksu. I, žena je onda rekla: Ok, saznaćemo sve što ima da se sazna o toj firmi. Onda ćeš ti da fokusiraš to znanje što imaš na to, kako možeš da ga primeniš u toj firmi i da toj firmi doneseš neki benefit. I, na kraju, upakovaćemo tvoj CV, da bude perfektan u svakom smislu. Odštampaćemo ga i odneti kod knjigovesca, da on u koži udari žig te firme, logo, ajd’ da tako kažemo, te firme. I, ti, kad doneseš to, apsolutno nećeš biti neprimećen, nego ćeš se odmah izdvojiti kao neko ko, mogu da kažem, ima strast da dobije taj posao. Da osvoji tu poziciju. I, poslodavac onda, bez obzira što ti, na primer, nemaš, možda, tako jak, šta ja znam, portfolio i tih skill-ova, ili projekata iza sebe, ali ta neka strast koju si ti iskazao kroz energiju uloženu u izradu takvog CV-ja, njemu garantuje da ćeš ti, verovatno, kad te zaposli, dati sve od sebe da budeš dobar zaposleni koji će donositi toj firmi…

Miloš: Pa, dobro, deo tima. Znaš kako, ne znam da li se iko na mom mestu ne bi složio sa time. Ono što bih ja dodao je da, ako neko uradi domaći i dobro se informiše o firmi za koju se prijavljuje, postoji mnogo stvari koje može da uradi, da doprinese da se neko odluči za njega, da ga pozove na intervju. Jedna od tih stvari je, to što mi pričamo, custom-izacija CV-ja, gde mogu da se primene, kada bar pričamo o tom dizajnu, razno-razne neke cake. Evo, ja sam juče razgovarao sa jednim fantastičnim biznismenom iz Amerike koji mi je rekao: Glupe stvari prolaze danas. On kaže ovako: Stupid equals fun, fun equals smiles and everybody likes to smile. Što znači, glupo jednako zabavno, zabavno jednako osmesi, a svi hoće da se smeju. To svi hoće. To nam svma nekako fali, pogotovo u poslovnom svetu, gde je stres jedna svakodnevica. I, onda ako i umete da napravite nešto dovoljno, da kažemo, luckasto, da ga stavite u CV, što će da vas izdvoji od drugih, to bi uvek bio fantastičan potez. Ali, ono gde je stvarno vaša prilika da ubedite nekog da vas pozove na intervju, to je ona prateća forma u CV-ju, koja se zove motivaciono pismo. I, to je razlog iz kog ja nisam zagovornik nekog overbuild-ovanja CV-ja. Zato što je to motivaciono pismo vaša prilika da napišete: Ćao, ja sam taj i taj, ili ta i ta i zbog toga i toga sam ja savršen izbor za vašu firmu. Ja sam to doživeo na našem poslednjem oglasu. Napravili smo oglas za business developer-a, jednu potpuno biznis osobu koja bi mogla na sebe da preuzme razno-razne zadatke. Pa smo mi to nešto pojednostavili i nazvali business developer.

Tihomir: I da dopusti tebi da programiraš, a ne da pričaš sa klijentima.

Miloš: E, recimo. Da mogu ponovo da budem inženjer. Mi smo imali preko šeststo prijava na to radno mesto. Isfiltrirali smo trideset ljudi. Jedna, jedina devojka, koju smo videli kao perfect fit odmah, to je devojka koja je napisala motivaciono pismo: Ljudi, mi smo savršeni jedno za drugo. I, napisala je takvu priču, mi smo je pročitali pedeset puta, koliko je to bilo to. Znaš ono, kad imaš osećaj, prosto, nakon te priče, čoveče, to je savršena devojka za nas. I, igrom slučaja, njoj mejl, poziv, pošto smo mi preko Mail Chimp-a pravili kampanju, završi u promotions folderu na Gmail-u i ona ga nije videla. I, devojka se zaposlila u potpuno drugoj firmi. Mi nismo uspeli da zaposlimo business developer-a, iako smo se razbili od intervjua, čuda i svega. Ali, juče je ta devojka bila sa nama na razgovoru i ona će nam se pridružiti.

Tihomir: Pa, super.

Miloš: Za mesec dana. Zato što, jednostavno, to, taj neki inicijalni… Mi se nikad nismo ni videli, mi smo samo posle razmenili mejl i tako to. „Jao, nisam videla. Izvinite. Zaposlila sam se negde drugde, ali mi smo i dalje perfect fit. – E, pa, i mi smo razočarani i jesmo perfect fit, ali eto, ima prilike.“ I, evo, bilo je prilike, devojka će nam se, zapravo, pridružiti na poslu. I, to je nešto fenomenalno. Zato što je ona uspela sa jednim pasusom teksta u potpunosti da odgovori na ono što smo mi tražili. I, to je već nekako bilo na intuitivnom nivou. I, to je ono što ja mislim da je cilj tog nekog motivacionog pisma.

Tihomir: Jeste.

Miloš: Da se vi na prvu loptu predstavite poslodavcu: Hej, ja sam čovek za vas, ja sam žena za vas, ja sam vaš programer, ja sam vaš arhitekta, ja sam vaš business developer, itd. Tako da, to je moj princip. Nemojte overbuild-ovati, pokidajte sa motivacionim pismom. Mislim da bismo mogli malo da pričamo o sledećem delu procesa, a to je onaj ključni, intervju.

Tihomir: Jeste.

Miloš: Vaš trud koji ste uložili u CV, u motivaciono pismo, da uradite domaći i proučite firmu, kulminira pozivom na intervju. E, to je jedan veoma zanimljiv deo priče i najnaporniji je za sve.

Tihomir: Da, da.

Miloš: Zato što tu ima mnogo nezgodnih pitanja sa obe strane, itd. Pa, evo, Tihomire, kao neko ko vodi jednu domaću IT kompaniju, voleo bih da ti nekako počneš razgovor o intevjuu, kako ti to vidiš iz svoje perspektive.

Tihomir: U suštini, intervju meni najviše služi da otkrijem… Ja tražim jednu, jedinu osobinu kod osobe koja bi se zaposlila u Orange Hill-u, a to je mogućnost napredovanja. Da procenim da li ta osoba ima potencijala da usvaja nova znanja. Zato što je jako teško i bukvalno je traženje igle u plastu sena, očekivati da ćeš raspisati oglas za neku poziciju i da će ti se pojaviti osoba koja apsolutno vlada svim tehnologijama koje su potrebne u tom trenutku da bi se taj posao završio. Jer, može da se desi da ti treba neko za poziciju izgradnje nekog api-ja u php-u , u Laravel framework-u koji koristi Redist i koji se, ne znam, host-uje na Digital Ocean-u. I, bilo bi dobro da je on na pola puta i kao dev op, i sve bi to bilo super, i da je radio sa nekim Legacy tehnologijama, i da zna da priča sa klijentima, da dobro govori engleski. Retko se dešava.

Miloš: Nemoj da zaboraviš da mora da bude i zanimljiva osoba, tolerantan…

Tihomir: To, normalno. I da ima aktivne twitter i Facebook profile.

Miloš: Ili, samo twitter.

Tihomir: Hahaha, da. Najbitnije je da ta osoba, koja ima deo tih karakteristika i skill-ova, da drugu polovinu, ili ostatak što pre nauči i što pre postane produktivan. Posle toga, ili možda pre toga, ne znam sad, možda i jednake vrednosti je strast koju ta osoba mora da ima prema svom zanimanju. Ako si ti zalutao u zanimanje programera, ti ćeš, kao ntelignetna osoba, verovatno plivati u tome neko vreme. Ali, čim ti se ukaže prilika, ti ćeš da bežiš u nešto što te više zanima. S druge strane, nećeš uživati u svom poslu do te mere da…

Miloš: Da inspirišeš i druge da rade svoj posao bolje.

Tihomir: Bukvalno. Jeste, jeste. Ne kažem da su takvi ljudi loši zaposleni. Naprotiv. Ima ljudi koji ne vole kada dođu kući da sednu na internet i čitaju šta ima novo od tehnologija, šta se dešava u svetu IT-ja. Da li Apple dolazi trideset prvog u Srbiju, ili ne, i sl. Nego, sedneš kući i izvedeš kuče i bacaš mu štap. Otkud znam, u Dunav. Ili Savu.

Miloš: Igraš igrice. Mislim, to je…

Tihomir: Ili, igraš igrice.

Miloš: Nekako logičnije danas.

Tihomir: To je sve potpuno ok.

Miloš: Jeste, apsolutno.

Tihomir: Ali, mislim da će svaka firma dati prednost kandidatu koji živi i, kako se kaže na engleskom, live & breathe…

Miloš: Live & breathe, da.

Tihomir: Programming. Tako da…

Miloš: Tehnologiju, generalno. Naravno, zavisi od mesta.

Tihomir: Možda, može da se kaže za programera da to nije zanimanje, nego poziv. Kao poziv doktora. Doktor nije zanimanje, to je tvoj poziv. Možeš da radiš danju, noću, pomažeš ljudima, to te inspiriše, to ti daje neku snagu. Često je programerima plata sekndarna, više ih zanima da nauče, da osete motivaciju da dođu na posao – daj mi da nešto programiram, da uradim nešto dobro. I, takvi ljudi generalno prolaze. To se vidi u razgovoru.

Miloš: Tačno, tačno. To je ta strast o kojoj je Tihomir pričao. To je nešto što ne može da se sakrije. Teško će se, mada nije nemoguće, videti iz CV-ja, onlajn profila i iz motivacionog pisma. Iako je veoma moguće, nije isključeno. Međutim, u intervjuu… To je onaj momenat upoznavanja. Intervju možemo posmatrati kao jedan blind date koji može rezultovati gubljenjem vremena, a može da rezultuje nekim fantastičnim stvarima. Sad, ja nisam neki ljubitelj blind date-a, ali, opet, kad pričamo o poslodavcima, kad nije u pitanju preporuka, ili neki specifičan proces, to je to. Vi idete na blind date sa poslodavcem gde, barem bi tako trebalo, i jedni, i drugi ciljate da se što bolje skontate, da biste što bolje doneli odluku. Jer, ono što ljudi ne shvataju… Zato što živimo u zemlji sa velikom nezaposlenošću, i svi misle „samo neka me zaposli“, pa onaj koji se zapošljava polazi iz inferiorne pozicije. Što je potpuno loš pristup. Na intervjuu ste vi potpuno ravnopravan sagovornik sa vašim budućim poslodavcem. To je veoma bitna stvar. Tu i jedni, i drugi imate interese. I, ono što sam na početku rekao, odnos između zaposlenog i poslodavca bi trebalo da bude neka vrsta simbioze.

Tihomir: Jeste.

Miloš: Da bi se to postiglo, taj intervju bi trbalo da bude što iskreniji. Dolazimo do jedne veoma bitne stvari i do saveta koji bih od srca dao mlađim kolegama i koleginicama koji će, sigurno, raditi nekad u budućnosti sa nama u domaćoj IT zajednici. Domaća IT zajednica doživljava procvat u poslednje vreme, pojavljuju se razne user grupe vezane za različite tehnologije, za različite vrste poslova, itd. Dajem sledeći savet: Nemojte lagati u CV-ju. U redu je nešto predstaviti lepim rečima, ali nije u redu lagati. Obiće vam se o glavu. Nemojte lagati na intevjuu. Nemojte pred intervju sesti i prelistati petnaest knjiga da se podsetite šta je šta. I, onda „Jao, zaboravio sam šta je dependency injection“. I, odem na wikipedia-ju, pa pročitam šta je dependency injection, pa me neko pita na intervjuu, ja lepo izdeklamujem sa wikipedia-je i ovaj me, drugi, pogleda i kaže – čekaj malo, o čemu ti pričaš, ja ne znam o čemu ti pričaš. Vama je, takođe, cilj da se što bolje upoznate sa poslodavcem i da jedni druge ispitate koliko ste vi dobar fit. Moram da napravim digresiju i da kažem da postoji veliki broj firmi ovde u Srbiji koje posluju, kako bi Rusi rekli, po serbski, sa srpskim mentalitetom. I, na taj način i zapošljavaju. To je sada, već na vama , da vi otkrijete koja je firma kakva i da uradite domaći. Pravilno zapošljavanje, firma koja se trudi da dovede dobrog člana tima će uložiti trud i tražiće tu jednu, jedinstvenu win-win situaciju i tu simbiozu. Ako se nađete na intervjuu sa takvom firmom, to će vam, čini mi se, biti jasno. Jer, preko puta vas će sedeti jedna, ili dve osobe koje imaju interes da zaposle što boljeg čoveka i koji bi voleli da vas upoznaju i da otkriju, da izvuku iz vas ono što bi moglo njima da doprinese.

Tihomir: Ja se sada, opet, ne bih složio sa tobom.

Miloš: Ok.

Tihomir: Jer, ja sam uvek bio u fazonu: Fake it ’till you make it. U fazonu… Recimo, ja sam programer i radim marketinške sajtove gde se prave fejsbuk aplikacije i to je kratkog životnog veka. A, mene živo zanima rad sa big data i znam da, na primer, u ovoj firmi xy ne postoji mogućnost da to naučim. Možda ću ja u tom trenutku dići sidro da odem u neku drugu firmu gde se to radi, da bih naučio da koristim tu tehnologiju o kojoj sam do sada samo čitao. Ne mogu da se predstavim da sam to radio. Ali, dosta sam čitao na tu temu i mogu da ostavim dobar utisak na razgovoru i da kažem jesam. Ne da lažem – Da, ja sam radio u toj firmi, imam dve, ili pet godina iskustva sa big data – nego da kažem – Da, radio sam. Jer, na kraju, krajeva, to možda i nije neka… Da, radio sam, jeste laž, ali kad kažeš, da, imam iskustva, to je, možda, bela laž. Pa, ćeš ti, siguran u sebe i u svoj skill da brzo učiš i usvajaš stvari, znati da ćeš u probnom periodu ostvariti dobar učinak i pokapirati sve to. Da ćeš nastaviti da radiš u firmi u kojoj ćeš usvajati nova znanja i rasti kao programer. Da nećeš prevariti poslodavca time što ćeš mu biti neproduktivan tri meseca, nego, na primer, prvih mesec dana. Što je, generalno, po mom mišljenu, prihvatljiv vremenski period da se neko snađe u novoj radnoj organizaciji.

Miloš: Jeste.

Tihomir: Da ćeš postati produktivan.

Miloš: Ja, opet, mislim da se mi slažemo. Samo, možda malo drugačijim jezikom govorimo. Ja bih rekao da je poenta tog intervjua da se upravo takve stvari otkriju. Ukoliko pričaš sa poslodavcem, i tvoja strast, kao primer si naveo big data, se vidi iz razgovora, on i neće tražiti projekte koji mogu to da potkrepe. Zato što će on videti način na koji ti o tome govoriš i neće mu biti potrebno duboko da kopa kako bi video da li si ti, zaista, radio na nekom projektu, koliko je to bilo ozbiljno, itd. Nisam potpuno protiv, što ono kažu, lepog predstavljanja sebe i malo, možda, karikiranja, preuveličavanja. To je nešto normalno. Mi, sami sebe i ne znamo da predstavimokako treba. Mi uvek malo preuveličamo. Zato što mislimo da kad smo nešto uradili, da je to veliko. Naravno, svi koji se zaposle kao junior inženjeri, shvate da počinju ne od nule, nego od minus deset. I, svi shvate u početku koliko ne znaju. Što je dobro, jer znanje posle raste eksponencijalno. Tako da, mislim da se slažemo, ali to zovemo drugačijim imenom.

Tihomir: Da, da.

Miloš: Hteo bid da sada samo pomenemo koji su potencijalni delovi intervjua, šta se dešava na intervjuu. Na intervjuu vas obično neko, pored nominalnog upoznavanja – ko smo, šta smo, prolaska kroz CV, itd… U IT industriji postoji nešto specifično, test u domenu konkretne tehnologije, framework-a, ili šta je već, da kažem, u okviru tog radnog mesta. Taj test je nešto što mnoge kompanije jednostavno copy/paste-uju sa interneta, a neke druge kompanije se trude da naprave što relevantniji test. Pogotovo, da ga prilagode vrsti posla za koju traže novog zaposlenog. Na vama je da taj test uradite pravilno i to će, na neki način, pokazati kakav vi skill imate. Nisu svi testovi, da kažem, dobri, da se razumemo. A, možete i očekivati testove koji nisu u tehnološkom domenu, niti da ciljaju na vaše IT skill-ove. Naprotiv, mnogi će vam davati testove kao što su test ličnosti i nešto slično. Sad, to zavisi od firme do firme. Nekome je to ok, nekome nije. Iz moje lične perspektive, to je apsolutna budalaština.

Tihomir: Verovatno, da.

Miloš: Postoje neke stvari koje se ne mogu izmeriti.

Tihomir: Taman sam hteo da te pitam jesi li ikad bio u svojoj karijeri na testu ličnosti.

Miloš: Jesam.

Tihomir: Ja nisam. Ni na testu ličnosti, ni na testu programiranja. Svi poslovi na kojima sam radio su nekako izostavljali taj deo. Ja napišem šta znam, popričamo o tome, ustanovi se da ja to znam, probni period tri meseca i ako si prošao, prošao si, ako nisi, nisi.

Miloš: Drago mi je što je tebi bilo jednostavno.

Tihomir: Tako da… Ti testovi su relativno skup sport za male firme.

Miloš: Apsolutno.

Tihomir: Mi smo, na primer, mala firma sa desetak plus zaposlenih i mi nemamo test ličnosti, test programiranja. Zapravo, počeli smo da pravimo neki minijaturni framework da testiramo programere u…

Miloš: Eto ideje za projekat.

Tihomir: php-u, Javascript-u. HTML, CSS… Isprogramiraj, reši ove primere, zadatke. Ali, to nam je side project, u pauzama ga radimo.

Miloš: Može u razgovoru, to je ono što je bitno.

Tihomir: Može. Može u razgovoru. Sad, ozbiljnije firme, zapravo, traže te testove ličnosti i testove programiranja.         Postoji, na primer, codility. Valjda je codility.com. Mislim da je to startup uperen samo na testiranje programera. Tamo, u principu, može bilo ko da ode i proba da reši tih par probnih zadataka. Oni uopšte nisu naivni. Mislim da je tu programski jezik sekundarne prirode. Testira se logika, razmišljanje, uglavnom, puno matematike. Na primer, da sam ja Google, Facebook, ili neka tako velika organizacija, definitivno bih mnogo polagao na to. Ali, priroda našeg posla je, možda, takva da nam, neću da kažem nije bitno, ali… Nas rokovi pritiskaju i definitivno nemaš mnogo vremena da razmišljaš o tome da li možeš da izbegneš tri foreach petlje, jednu u drugoj, ili tako nešto, nekom matematičkom formulom.

Miloš: Optimizacija svega.

Tihomir: Ali, na to se svodi. Tamo imaš time complexity, space complexity, uslove… Moraš da rešiš problem, a da ne pregaziš te, određene, uslove. I, onda, valjda, neki živ čovek uđe i pregleda tvoj zadatak. I kaže „Ok, ti si dobio deset od trista.

Miloš: Da se razumemo, za naše kadrove je to teško. Zbog strašne situacije u edukaciji na polju IT-a u našoj državi, naši kadrovi ne prolaze dobro na testovima. Hoću odmah to da kažem veoma otvoreno. Prvo, ja sam na skoro svakom intervjuu imao test i to me je veoma smaralo.

Tihomir: Test tog tipa?

Miloš: Da, da. Test php, ne znam, osnovni skill-ovi php-a, Java-e… Svašta sam ja radio na nekim intervjuima.

Tihomir: Da, da.

Miloš: Svojevremeno sam istraživao malo i ja. Stvarno sam mnogo testova… To me je strašno, strašno smaralo, jer sam ja već imao neke projekte iza sebe. Prosto mi je bilo, zašto ti mene to pitaš? Je l’ vidiš ti, kakvu sam ja projektčinu radio?

Tihomir: Ej, lažem. Bio sam i ja na jednom testu. Ali, bilo je to na zaokruživanje. Ono, A, B, C.

Miloš: Dobro, imao sam i takvih. To je već druga priča.

Tihomir: Da, da, to je malo drugačije.

Miloš: Glumi mi compiler malo, pa mi reci šta je od ova tri.

Tihomir: Da, da.

Miloš: Dobro, ali to je nešto što ljudi mogu očekivati. Dosta firmi u Srbiji to radi. Zaista, mnogo firmi. I sam si rekao, za neke je to opravdano. Za one koje sebi mogu da priušte neki, ovako, jak HR proces koji uključuje više faza. One će to sigurno raditi. Jer je njima teže da na ličnom nivou odrade intervju. Evo, mi smo sve vreme pričali koliko je intervju bitan, a jednu svar nismo pomenuli. Mi, recimo, obojica radimo, ti vodiš, ja radim, u manjim firmama. Mi ćemo biti ti koji će vršiti intervju. Neposredno će intervjuisati oni koji vode projekat za koji se dovodi novi kadar. U velikim firmama to nije tako. Pogotovo, kad imaš posredničku HR firmu. Nego, intervjue vode ljudi koji nemaju toliko dodira sa projektom. I, njima je mnogo teže da pravilno isfiltriraju potencijalni kadar. Zato oni moraju da pribegavaju nekim, da kažemo, nekim metodologijama gde uključujemo i test ličnosti, i test inteligencije, i test programiranja, i opšti IT test. Sad, to zavisi, varira od firme do firme. Ja, lično, stvarno ne mogu da verujem, ima firmi, ali to je meni strašno, da neko radi test inteligencije. Pogotovo, što danas u 21-om veku, IQ više nije toliko bitna stvar. Jednostavno, teško je dokazati da je IQ nešto što može da se izmeri.

Tihomir: Moj burazer je, on je isto programer, bio na jednom takvom testu. Ali, to je bilo strašno. Prepričavao mi je to. Sedeo je u mračnoj prostoriji gde je projektor na zid projektovao sliku lap top-a za kojim je on rešavao taj test, a komisija od njih, ja mislim, troje, četvoro, je sedela u sobi i gledala ekran dok je on tamo bockao odgovor. Zamisli, to je…

Miloš: To je veoma napredno…

Tihomir: Vrlo heavy. Ja ne znam, možda su mu merili i puls i nivo stresa.

Miloš: Kao u onim emisijama, čoveče. To mi se dopada, mogli bismo, stvarno, da napravimo neki reality show na temu zapošljavanja. Ne, ja sam samo hteo da navedem da to ponekad odlazi malo predaleko. Ali, ono što često ispliva na intervjuu, to su neka česta pitanja koja poslodavci postavljaju. Dva su veoma škakljiva. Postoji jedno je veoma stereotipno koje ja ne podnosim. Ali, ljudi, jednostavno, kao da su sa Marsa pali, neko im je isprao mozak i naterao ih da uvek postave pitanje: Gde sebe vidiš za pet godina? Dvadeset prvi vek, turbulentne tehnologije, turbulentan i brz život… Ja ne znam ko može sebe da sagleda u narednih pet godina kad počinje karijeru, ili ima dve, tri, četiri godine iskustva. To je veoma teško i na to pitanje ja, lično, da me neko pita, nikad ne bih mogao da dam odgovor. Iako ljudi zahtevaju. Ti sad ne znaš da li da kažeš „Vidim se u tvojoj firmi, super sam uspešan, doprineo sam toliko i toliko, velike plate“, ili da kažeš „Vidim se kao vrhunskog inženjera, itd“. Mislim da i nema pravog odgovora.

Tihomir: Dosta je tricky pitanje. To je kao kad pitaš srednjoškolca, u stvari, klinca koji je završio osnovnu školu, „šta ti želiš da budeš u životu?“

Miloš: Tako je.

Tihomir: Znaš…

Miloš: Nema pojma.

Tihomir: I, sad, šta klinac zna, kad nema dovoljno iskustva da oceni šta se njemu sviđa.

Miloš: Tačno.

Tihomir: Neko, ko je tek započeo karijeru, on nema pojma da li želi da ostane programer čitavog života, ili, u nekom trenutku, želi da svoju programersku karijeru usmeri na menadžment. To je ona glupa situacija, ge se od senior programera u nekom trenutku očekuje da postane Senior Lead, odnosno osoba koja ne programira više, nego govori drugim programerima šta da rade. A, ne vole svi ljudi to. Ti pojma nemaš sa dve-tri godine iskusta da li ti, uopšte, imaš people skills da radiš tako nešto, da li želiš da radiš tako nešto. I, da kažeš nekome „Da, ja sebe vidim kao vođu tima od dvadeset ljudi u tvojoj firmi“ i sl.

Miloš: Ma, da. Neki kažu, treba imati viziju, kao. Ali, opet, nemaš uslova da daš taj odgovor.

Tihomir: U svakom slučaju, ono što ja mogu nekom da preporučim, u stvari, što bih ja odgovorio je: Ja imam strast prema tom i tom zanimanju, odnosno programiranju čega već.

Miloš: Kapiram da ću biti guru za pet godina.

Tihomir: Da. Ili ću biti guru, ili ću, ako se smorim, raditi nešto drugo.

Miloš: Tako je, tako je.

Tihomir: Jedan ortak, koji je vodio firmu sa četrdeset zaposlenih, mislim da je bila njegova firma. U jednom trenutku se smorio, zatvorio firmu i otišao da radi nešto drugo. Njegova je teorija da bi čovek na svakih pet godina trebalo da menja zanimanje.

Miloš: Kao automobile.

Tihomir: Otprilike, dostigneš vrhunac u nekom segmentu i ok, idem sada, ne znam, da otvorim pekaru. Ali, dobro, to je…

Miloš: Da, malo…

Tihomir: Ne kažem da tako treba.

Miloš: Ja sam hteo jedno drugo škakljivo pitanje i to je najveći ubica question na intervjuima. A, to je: Koliku platu očekujete?

Tihomir: Da, oko toga…

Miloš: O tome ne može mnogo da se priča. Jako je teška tema. Ali, hteo bih da napomenem da je to pitanje koje bi neko trebalo da očekuje na intervjuu. I, odrediti visinu željene plate predstavlja proces, da kažem, kombinovanja toga u kojoj industriji se zapošljavate, u kom gradu, kakvi su klijenti, kakav je obim posla, koliko je to teško, koliko ste vi sposobni, kako ćete dgovoriti na izazove posla, kakvi su standardi u industriji, itd. To je nešto za šta bi nam trebalo tri sata, da se pozabavimo time i mislim da možemo eventualno…

Tihomir: Mislim da je to krucijalno pitanje, znaš. Zato što ovim pitanjem, zapravo, neko sebe prodaje. Firma, na primer, za neko radno mesto može da izdvoji određeni budžet. Ali, zaposleni koji dolazi na razgovor je u inferiornom položaju, zato što on procenjuje sebe.

Miloš: Tačno, tačno.

Tihomir: I, on tebi, kao poslodavcu, kaže: Ja ću da radim za osamsto evra. I, samim tim, on je sebi uskratio moguđnost da radi za hiljadu evra.

Miloš: Jeste.

Tihomir: Ali, opet, ako kaže hiljadu evra, pitanje je da li firma ima budžet.

Miloš: E, to sad zavisi od poslodavca. Je l’ tako?

Tihomir: Jeste.

Miloš: Ja bih, prvo, hteo da izbegnemo te evre i to. Nego, hteo bih da pričamo o hlebovima, pošto je hleb jedna od osnovnih životnih namirnica u Srbiji. Ja ću sad da kažem ovako. Ako je poslodavac, inače većina poslodavaca to radi, jednostavno, zna koji je budžet, koliko mođe da plati zaposlenog. Ili, koliko će iz nekog budžeta ulagati, ili iz nekog tekućeg projekta. Sad, recimo da je budžet hiljadu hlebova, a svaki biznis je, na kraju, profit orijentisan. I jedna od stavki funkcije maksimizacije profita je funkcija minimizacije troškova. A, troškovi plata su realni troškovi. Ima tu raznih, drugih: administrativni, državni, bla, bla, bla. Ali, suštinski, to je trošak. I, za poslodavca je dobro da on minimizira trošak, sa biznis aspekta. Je l’ tako?

Tihomir: Jeste.

Miloš: I sa aspekta poslovanja. Prema tome, on i gleda da što manje, na kraju krajeva, plati tog koji će da dođe. Postoje razlike u mentalitetu i razlike u pristupu stvarima. Znam kad smo mi razgovarali o budžetiranju radnih mesta i tome, mi smo stavili: E, ovoliko možemo, ovoliko smatramo da bi trebalo ta pozicija da ima, a ovoliko ćemo, ukoliko neko dobro radi i želimo da ga stimulišemo. I, razno-razne smo zahteve, naravno, dobijali po pitanju plate. Neko je sebe precenjivao, neko je sebe potcenjivao, itd. Ali, u suštini, na to pitanje pravog odgovora nema, ukoliko vi, zapravo, niste stoprocentno sigurni za koju platu želite da radite. I, ja mislim da ćete, posle par godina rada, vi sigurno znati za koju platu želite da radite. Definitivno ćete znati kako da odgovorite na to pitanje. Tako da, to je nešto gde treba malo, ponekad, lupiti glavom o zid, itd. Ja se ne bih bojao toga na početku. Recimo, ja, kad sam počinjao karijeru, nisam se plašio koliku ću platu imati. Baš ono što si ti rekao znao sam da sam hteo da se bavim inženjerskim poslom i bilo me je apsolutno briga. Čoveče, ja idem da radim ono što volim, neko će da me plati za to.

Tihomir: Da, bukvalno. Dobijaš pare da radiš ono što voliš.

Miloš: Tako je.

Tihomir: Mislim, to je milina.

Miloš: Tek kad sam opipao svoje neke sposobnosti, da sam postao u nečemu relevantan, tek sam onda shvatio, ok, ja sada hoću više. Sad, već, moram i da planiram. Hoću, ne znam, kola, hoću ovo, hoću ono. I, to je, stvarno, kao kad kupujete kola. Vi ne kupujete auto koji možete sad, odmah da priuštite, tačka. Zato što, ako sada imaš pedeset hiljada hlebova, i kupiš auto za pedeset hiljada hlebova, sutra će biti pet hiljada hlebova neko održavanje, a ti potrošio sve hlebove. Znači, jednostavno…

Tihomir: Skup, taj neki, auto… pedeset hiljada hlebova…

Miloš: Nemoj sada da računamo koliko košta hleb „Sava“. Ali, u svakom slušaju, to je ono što je bitno. Vi, kada određujete visinu plate koju želite da primate, vi morate imati na umu koji su vaši troškovi, šta ćete vi sa tim parama da radite. Ima ljudi koji iznajmljuju stan i kojima je bitno da prate trista hlebova, mesečno, da iznajme stan.

Tihomir: Pa, jeste.

Miloš: To je škakljivo pitanje, ali nije nemoguće na njega datii odgovor. Samo treba sesti i malo razmisliti, i mislim da će stvari doći na svoje mesto.

Tihomir: Ja dosta čitam savete za… Čitam svašta po internetu, svašta se piše. Ali, kada naiđem na članak gde se savetuje kako razgovarati sa poslodavcem na razgovoru za posao, ja uzmem, pa pročitam. I, uvek se savetuje, kad te pita koliku platu očekuješ, da ne kažeš. Zato što si ubio sebi mogućnost da pregovaraš. I, savetuje ti se da ti pitaš njih: Koliko vi nudite? Poslodavac će tebi da zavrne ruku – A, koliko ti tražiš? A, koliko vi nudite? I, onda, ko prvi kaže, taj je, zapravo, u lošijoj pregovaračkoj poziciji.

Miloš: Postaje inferioran u tom momentu.

Tihomir: Da. Pa, jeste.

Miloš: To može, onako, battle da bude.

Tihomir: Realno, nailazio sam na takve situacije. I, ja kažem: Znaš kako, ti kod nas mžeš da imaš platu trista hlebova, ili dve hiljade, tri hiljade hlebova, sve u zavisnosti od toga koliko ti mžeš da doprineseš firmi. Sve se na kraju svodi na procenu da li njegov skill set pravda broj zarađenih hlebova.

Miloš: Svakako. Kažem, samo je škakljivo pitanje, ništa više.

Tihomir: Jeste.

Miloš: Ali, treba biti opušten po tom pitanju. Pogotovo, kada si na početku. Ja se, lično, ne bih brinuo. Neko treba da razmišlja kad se prvi put zapošljava, vrlo specifično, da mu to bude odskočna daska. Da pokupi što više znanja i da, ili nastavi u toj firmi gradeći bolju karijeru sa boljim benefitima, ili da, na kraju krajeva, pređe u neku drugu, gde će nastaviti svoju karijeru pravim putem.

Tihomir: Iskreno, mislim da je premija ako nađeš firmu koja je voljna da te primi na tri meseca da za džabe sediš kod njih, a da ti neko visi nad glavom i da ti daje da radiš neke projekte gde ćeš ti naučiti. Zato što to više niko neće ni da radi. Jer, realno, ti trošiš vreme tvojih zaposlenih da obučavaš novi kadar od koga ne znaš da li će biti nešto. Tako da… U principu, mi smo dvojicu mladih kolega uzeli i obučili. I, to je, po mom mišljenju, sasvim ok trade, da oni kažu – Ok, ja ću da radim za jako malu platu, zato što znam da ću dobiti gomilu znanja u jako kratkom vremenskom periodu.

Miloš: Tako je.

Tihomir: Gde će neki čovek, koji je senior u toj, konkretnoj, oblasti, svaki dan po pola sata-sat sedeti sa mnom i govoriti mi gde sam pogrešio. To, bukvalno, ne možeš da kupiš.

Miloš: Tako je. Tu ima jedna lepa reč na engleskom jeziku, to je leverage. Ljudi bi, prosto, trebalo da leverage-uju, da vagaju, da lepo izvagaju šta gube, šta dobijaju, šta gubi i dobija poslodavac. Hvala ti što si to pomenuo, ja se apsolutno sa tobom slažem. Raditi za džabe, popularno rećeno po srpski, za džabe, uošte nije loše, jer ćete vi dobiti mnogo. Oni, koji imaju nedostatak iskustva, trebalo bi da budu potpuno otvoreni za tako nešto. Jer, u krajnjoj liniji, dobiće nešto što će im pomoći dalje, na prvom sledećem intervjuu, na prvom sledećem procesu kadrovanja, itd. Tako da, apsolutno se slažem sa tobom, to je fantastičan potencijal.

Tihomir: I, još jedna, jako bitna stvar. Možda, mala digresija na temu, ali ono što savetujem svima u životu je da se odredi kurs i da se tog kursa, zapravo, drži. Jer, živeti od danas do sutra je loš trip.

Miloš: Tačno.

Tihomir: Evo, imam prijatelja već duži niz godina, pa se nismo videli duži niz godina, pa se sreli ponovo. Šta ima, šta si radio? Pa, ništa, devedesetih sam se zaposlio u pekari kao… Možda sam ti pričao…

Miloš: Da, da.

Tihomir: Jesam. Da. U centru. Ne mogu da se setim sad koja pekara. Ajde, da je ne reklamiram. U svakom slučaju, to je pekara u kojoj su radili majstori pekari. On je tu radio, na primer, za sto pedeset ondašnjih hlebova, ali mu se ukazala prilika da radi za sto sedamdeset hlebova u drugoj pekari gde nisu bili pekari majstori. I, on ode da radi za tih dvadeset hlebova više i, kao posledica toga, on danas uopšte više nije pekar, iako mu je to struka.

Miloš: Nije imao od koga da pokupi.

Tihomir: Nije naučio zanat. Otišao je da radi bez veze za tu neku malo veću kintu, a nije dobio znanje koje je mogao da dobije na prvom radnom mestu. Na kraju se više i ne bavi time. Sad, ako uhvatimo paralelu, neko ko tako… Dobro, ’ajde da napravimo izuzetak za ljude kojima se totalno lomi. Ljudi imaju porodice, imaju kredite, pa imaju iznajmljuju stanove, pa ovo, pa ono. I, on, na primer, ne može da ide ispod neke cifre, i bitno mu je da pređe za dvadeset posto veću platu negde. I to mogu da razumem. Ali, mlade kolege programere, koji još žive na budžetu sa roditeljima, oni stvarno imaju dovoljno vremena. Jer, na primer, dve, ili tri godine u programerskim godinama veoma mnogo vremena.

Miloš: Može biti, naravno. Sve zavisi.

Tihomir: Zavisi od okruženja i čime se baviš, i od uloženog truda. Ali, neko sa tri godine iskustva već može za sebe da kaže da zna dobro da radi svoj posao.

Miloš: Ja sam inženjer, ja sam, ne znam, ovaj, onaj. Slažem se. I, ono što bih ja dodao tim ljudima koji mogu sebi da priušte, koji ne plaćaju silne pare za iznajmljivanje stanova, kredita, itd. Za njih je to veliki potencijal. Da nešto uzmu od ljudi iz privrede i to, malte ne, da ne moraju da vrate. Što je, u suštini, ja bih rekao, dobra pogodba. U svakom slučaju, hteo bih jedne stvari da se dotaknemo, a to je…

Tihomir: Mogu li samo da završim što sam počeo oko kursa?

Miloš: Naravno.

Tihomir: On je, recimo, započeo programersku karijeru, ajde da kažemo, lupam, u domenu php programiranja. I, on, da bi postao stručnjak u toj oblasti, on ne može da skače sa grane na granu, jer će biti jack of all trades, koji će znati od svega po malo, a neće biti stručnjak nigde. Predložio bih da, ako te baš interesuje i sviđa ti se da radiš, ajd’ taj php programski jezik, istraj dovoljno dugo programirajući u njemu, da postaneš stručnjak. A, onda ćeš lako, već, da migriraš na neku drugu tehnologiju i da postaneš stručnjak u nekoj drugoj oblasti. Bitno je da istraješ, da budeš uporan i, kad je teško, da gaziš dalje. Zato što samo tako možeš da postaneš stručnjak u svojoj oblasti i da zaslužiš veliku platu negde, u nekoj velikoj firmi.

Miloš: Čini mi se da je to što si rekao, ovako, više životni princip. Živeti od danas do sutra je, što bi rekli, potpuni fail. Čovek mora da ima cilj.

Tihomir: Jeste. Da.

Miloš: Između ostalog, u karijeri je bitno postavljati ciljeve. I, uopšte se ne treba plašiti da neko bude tendenciozan sa ciljevima. To je u redu. Kako je bilo ko uspešan danas u svetu? Zato što postavi neki surovi, tendenciozni cilj. Ja sam završio FON i na FON-u te uče nešto što se zove: Misija, vizija i ciljevi. I, onda kad kažeš vizija, to je neka nedostišna ludnica. Šta bi ti voleo, šta bi bilo fantastično u životu da ti se desi. Mnogi ljudi ostvare tu viziju. Ali, samo zato što su je postavili.

Tihomir: Jeste. Evo, ja imam na desktop-u: A goal is a dream with a deadline. Tako da, kažeš: Ja hoću da postanem ekspert u php programiranju do dve hiljade petnaeste godine.

Miloš: Eto ti vizije.

Tihomir: Do kraja dve hiljade petnaeste godine. To ti je vizija, imaš deadline, i kreneš u ostvarivanje.

Miloš; Tako je. Vozi napred.

Tihomir: I, ne možeš da fail-uješ.

Miloš: Tačno, tačno. I, ono što je, takođe, bitno, ko god ima cilj i grabi, ja mislim da je to u životu tako ali, naravno, mogli bismo se sporiti ali, ko grabi ka tom cilju otvoreno, stvari se dešavaju same od sebe.

Tihomir: Jeste.

Miloš: Uklapaju se kockice, dešavaju se stvari koje čovek jednostavno nije mogao ni da predvidi, a nekako mu se putevi otvaraju. Što kaže, naoružati se strpljenjem i zapeti kao sivonja. Stvari će se desiti. Trud…

Tihomir: I, imati, naravno, strast prema tome šta radiš. Bez toga nema ništa.

Miloš: Tačno.

Tihomir: Jer, onda nema ništa da te vozi, da ti daje snagu da istraješ.

Miloš: I, uspeh se meri razlišitim nekim merilima. I, ono što mislim, na nivou neke individualne osobe, uspeh je, zapravo, ostvaren cilj. Tako da, ako hoćete da budete uspešni, postavite cilj i ostvarite ga. That’s it. Samo bih jednu stvar napomenuo, a to je, intervju je razgovor. I to treba imati na umu. Intervju je razgovor gde se razmenjuju neke informacije. I, vi, kada dođete na intervju, takođe bi trebalo da tražite neke informacije od vašeg ptencijalnog poslodavca. Između ostalog, to su stvari koje mnogi ljudi jednostavno ne pričaju. Ili se zbune, pa onda, kao što sam rekao, često se onaj ko se zapošlajva, nađe u inferiornoj poziciji. I, onda mu bude malo teško da neke stvari i pita. Ali, brzo ćemo preći preko tih stvari. Na primer, pitajte poslodavca kakva je politika u vezi prekovremenog rada, da li se od vas očekuje rad vikendom, itd. A, ako se očekuje, što, verujte mi, nije ništa čudno, da li je to uređeno na neki poseban način, da li postoji neka naknada, itd.

Tihomir: Ja bih samo tu neku osnovnu stvar rekao. Postoji zakon o radu Republike Srbije koji ima sve ovo načelno deklarisano. I, ti, kao preduzeće, imaš određenu slobodu da to modifikuješ. Ali, moraš da ostaneš u okviru zakona o radu. Tako da, ljudi bi trebalo da pročitaju zakon o radu.

Miloš: Između ostalog.

Tihomir: Jer, mnogi se plaše da li, uopšte, imaju pravo na godišnji odmor i takve stvari. Mislim, sve je to, na kraju, stvar dogovora. Ako pravimo neki posao, ako ti hoćeš sa mnom da učestvuješ u tom poslu, da dostignemo neki cilj, a ne da se dogovorimo da ne idemo na godišnji odmor godinu dana, zato što će nam biti kasnije super.

Miloš: Jeste.

Tihomir: I to može da se desi.

Miloš: To je ulaganje, to je investiranje vremena.

Tihomir: Ali, to mora da bude dogovor, to ne sme da bude default. Kao, došao si u firmu, brate, nema godišnjeg odmora. Podrazumeva se da se radi deset sati dnevno i to je to.

Miloš: E, to treba iskopati nekako, odmah na početku intervjua. Mislim da kad bih sada otišao na neki intervju, kopao bih da saznam sve neke detalje.

Tihomir: Pa, znaš šta, vrlo jednostavno pitanje. Pitaš poslodavca: Da li se vi pridržavate zakona o radu i svih stavki u njemu?

Miloš: Tačno. Mislim, da se razumemo, mnoge firme u Srbiji se ne pridržavaju. Imamo mnogo nekih, raznih, varijanti tu, itd. Ja sam sa mnogim svojim prijateljima pričao koji su se zapošljavali pod nekim abnormalnim uslovima.

Tihomir: Znam. Ima dosta i na crno zaposlenih ljudi. To je jedna od stavki o kojima smo hteli ovde da razgovaramo. Crna plata, bela plata.

Miloš: Jeste. Jednostavno, mnogo bi nam vremena trebalo da se pravilno dotaknemo te teme. Pa, mislim da bi bilo ok da samo pomenemo, čisto da ljudi imaju na umu da će vas neki poslodavci zaposliti sa tom, takozvanom, belom platom. Što podrazumeva da će za vaš angažman platiti pun porez. Porezi su, inače, surovo visoki i iznose oko 55 posto kad se sve sračuna. Porezi odlaze na razno-razne stvari. Opet, nešto o čemu bi trebalo da se informišete u zakonu o radu i, eventualno, nekim zvaničnim glasilima Republike Srbije.

Tihomir: Jeste.

Miloš: Postoje, recimo, na hiljadu hlebova… Vaš poslodavac će vama isplatiti hiljadu hlebova i moraće još jedno petsto pedeset do šeststo hlebova da plati poreza za vas, otprilike.

Tihomir: Da, tako nekako.

Miloš: I, vaša plata, suštinski, takozvana bruto plata, će onda iznositi hiljadu i šeststo hlebova. A, vaša neto plata, hiljadu hlebova. U slučaju da vas neko plaća na, popularno rečeno, crno, ukoliko ste prijavljeni, vi ste prijavljeni na neki, što manji, iznos. To je taj, takozvani, beli deo. I postoji taj, takozvani, crni deo, a to je sve ono ostalo, što se provuče ispod žita, dobijete na ruke, itd. Ne bih ulazio sada u to da li je to opravdano, zašto, kako to.

Tihomir: Na kraju krajeva, i to je bolje, nego da je čovek neprijavljen. Što je, isto, čest slučaj.

Miloš: Jeste.

Tihomir: Jer, kada si prijavljen, ipak imaš osiguranje. Zdravstveno, pre svega. A, ako si neprijavljen, nemaš, ama, baš ništa. Nit’ ti ide staž, niti kad se razboliš možeš kod doktora za dž. I, to je, onako, veoma loša situacija koju definitivno treba izbegavati.

Miloš: Jednostavno, barem zdravstveno. Barem zdravstveno osiguranje čovek da dobije od svog rada, itd. Ali, opet kažem, to je jedna veoma zasebna tema. Ne bih se puno time bavio. Samo bih pomenuo još da postoji nekoliko vrsta zapošljavanja. U smislu uređivanja odnosa između poslodavca i zaposlenog. Uvek postoji neki ugovor o radu, ili ugovor o delu. Ugovori o radu su obično na određeno i neodređeno. Na određeno, to su ugovori na mesec, dva, tri meseca, godinu dana. Na neodređeno, to je od jutra do sutra, pa dok ne dođe do nekog razlaza, itd. I, obično se tu ugovara neki otkazni rok koji ima benefite i za poslodavca, i za zaposlenog. Za poslodavca, da mu neko ne bi, jednostavno, u sred projekta ispario, nego da ima neki otkazni rok. Minimalni otkazni rok po zakonu je petnaest dana.

Tihoomir: Da.

Miloš: A, to se ugovorima može urediti, pa da to bude mesec dana…

Tihomir: Obično se definiše na mesec dana.

Miloš: Obično. Tako je. Na mesec dana. Mislim da je to veoma razuman broj dana. I benefit za zaposlenog je da, ukoliko poslodavac više nije zadovoljan i jednostavno da mu otkaz, da mođe da iskoristi tih petnaest do mesec dana, ili više, da nađe drugi posao. To je dobra stvar, imati otkazni rok.

Tihomir: Sad, što se tiče ugovora na određeno. Obično, kad se zaposli neki novi čovek, on ide na probni rad od, zavisi kako se definiše ugovorom o radu, mesec dana, dva, ili tri. Zapravo, nisam siguran. Moguće da postoji stavka u zakonu koja precizira da probni rad ne sme da traje duže od… To bi trebalo da se konsultuje. Ali, u toku tog probnog rada, sve je apsolutno identično radu kao na neodređeno vreme, osim stavke da raskid tog radnog odnosa može da se desi mnogo brže. Tu je otkazni rok pet dana.

Miloš: Tako je.

Tihomir: Praktično, taj ugovor o radu na određeno vreme, ukoliko zaposleni u tom periodu ispuni sva očekivanja poslodavca, automatski postaje ugovor na neodređeno vreme. I, toga se ne bi trebalo plašiti, to je normalna stvar, da postoji taj probni period.

Miloš: To je veoma dobro, da se mi razumemo. I, za onog ko zapošljava, i za onog koji se zapošljava. Zato što je to jedan probni period gde će ljudi prosto videti da li se kapiraju. Je l’ tako?

Tihomir: Jeste.

Miloš: Da li funkcionišu, da li vibriraju na istoj frekvenciji. Da li tu postoji međusobni interes da se saradnja nastavi dalje. Ima i drugih varijanti, što se tiče zapošljavanja. Neki propagiraju taj jedan sistem gde vi otvorite vašu agenciju.

Tihomir: Da.

Miloš: Gde ste vi, popularno rečeno, sam svoj gazda, vodite neko paušalno knjigovodstvo, a oni potpisuju ugovor sa vašom agencijom, vama isplaćuju taj bruto iznos vaše plate na agenciju. Onda, vi sebi, kao zaposlenom u svojoj firmi, isplaćujete platu. Sad, kako vi to uredite, to je drugo. Ima tu sad nekih prednosti i mana. Može biti veoma zanimljiva tema. Na primer, vi kad imate agenciju, možete račun firme da koristite u privatne svrhe.

Tihomir: Jeste.

Miloš: Što vam već govori, otprilike, da se neke mogućnosti tu povećavaju. Međutim, to je malo drugačije, što su ti ugovori takvi, da ste vi, malte ne, neka vrsta konsultanta i poslodavcu uopšte nije teško da sa vama završi radni odnos.

Tihomir: Bukvalno. Tu otkaz može da se desi danas. Danas radimo, sutra ne radimo.

Miloš: Tačno tako. Sve ima svoje pluseve i minuse. Kao i obično, neki najstandardniji način zapošljavanja je probni rad. I, onda dolazi ugovor na nedoređeno.

Tihomir: Da.

Miloš: To je, verovatno, i najbolji princip. Mada, opet, naravno, mnogi će to sporiti, itd. Na vama je da malo više istražite na ovu temu. Mi smo pokušali kroz ovaj podcast malčice da se dotaknemo tako nekih zanimljivih informacija u smislu zapšljavanja u IT-ju u Srbiji. Možda nismo rekli dovoljno, možda nismo rekli sve, ali smo veoma zainteresovani da diskusiju o tome nastavimo. Kao i sam ovaj podcast. Mislim da imamo mnogo dobrih tema za razgovor negde, u futuru.

Tihomir: Jeste.

Miloš: I, Tihomir i ja ćemo se truditi da vas ne smaramo samo nas dvojica. Nego, da u nekom momentu priključimo ljude iz industrije. Sa različitih vokacija, itd.

Tihomir: Tako je.

Miloš: Koji bi mogli da kažu nešto pametno.

Tihomir: Tako je. Hoćemo li sada da kažemo nešto za kraj? Summary. O čemu smo pričali, šta bi…

Miloš: Sa zadovoljstvom.

Tihomir: Šta bi ljudi mogli, od svega, da upamte.

Miloš: Broj jedan: Potrebno je izgraditi svoj poslovni profil. Bilo bi, takođe, pametno preneti taj profil u virtuelni prostor, u cyberspace. Nismo ni pominjali LinkedIn profil, ni tako neke stvari koje su veoma, veoma relevantne sad u dvadeset pvom veku. Međutim, opet kažem, biće prilike da razgovaramo o malo konkretnijim temama.

Tihomir: Digitalni portfolio je nešto što ne piše u CV-ju, a poslodavac vidi kad vas izgugla. To je, po mom mišljenju, veoma bitno.

Miloš: Da, to je veličina u smislu zapošljavanja. Takođe smo pomenuli da je CV veoma bitan, da je bitno da bude custom-izovan.

Tihomir: Da.

Miloš: Da bi trebalo napisati motivaciono pismo koje će direktno govoriti zašto ste dobar fit.

Tihomir: Da. Istražite o firmi u kojoj konkurišete za posao. Saznajte što je više moguće. Zato što će poslodavcu biti drago da vidi da ste uložili vreme i trud da saznate što više o njegovom poslovanju.

Miloš: Ukoričite CV.

Tihomir: To, da.

Miloš: Stavite žig.

Tihomir: Mora da ide žig u koži.

Miloš: Da, raspitajte se kad dođete na sam intrvju, nemojte zaboraviti da i vi pitate nešto poslodavca.

Tihomir: Tako je.

Miloš: Da vidite koja je politika prekovremenog rada, rada vikendom. Kakav je…

Tihomir: Pročitajte zakon o radu. jeste smaranje.

Miloš: Veoma, veoma bitno.

Tihomir: Ali, što ga pre pročitate, to ćete biti u boljoj situaciji u svim budućim poslovnim pregovorima u vašim životima.

Miloš: Kao highlight bih rekao nešto što je Tihomir rekao, a to je: Postavite sebi cilj, odredite sebi jedan kurs kojim ćete ići i dajte sve od sebe. Što kažu, pokidajte, budite najbolji inženjer, najbolji business developer, najbolji php developer, najbolji Laravel developer. Sve, dajte sve od sebe da budete najbolji u onome što radite i sve ostalo će doći.

Tihomir: I, radite u životu samo ono što volite.

Miloš: Hvala vam na pažnji i slušamo se uskoro.

 

Slušali ste IT Serbia podcast. Vaši domaćini su bili Tihomir Opačić i Miloš Đekić. Ne zaboravite da nas zapratite na twitter-u, da predložite zanimljivu temu i zanimljivog sagovornika. Do sledećeg slušanja vas pozdravljamo uz funky zvuke benda Two Ton Shoe.