Miloš Bošković
May 27, 2015 @ 19:39

Prvo da kažem da sam stigao do 35. minuta emisije, znači nisam je kompletno preslušao.

Kao neko ko nikad nije bio vlasnik biznisa, dok slušam ovu epizodu, osećam se kao da uopšte nije namenjena meni, već upravo tim vlasnicima. Cela problematika se posmatra pre svega iz ugla poslodavca, a uopšte se ne spominje ugao zapošljenog.

Prvo u vezi sa ovim odlaskom iz firme zbog veće plate za 200-300 “hlebova”: Miloš je u prvom delu spominjao kapitalizam, odnosno kako ta pravila igre važe kod nas i u modernom biznisu. Ako uzmemo u obzir da je jedno od osnovnih ciljeva obe strane (poslodavca i zapošljenog) maksimizacija profita, ne vidim nikakav razlog da neko ostane u firmi zbog moralne obaveze prema poslodavcu. Zapošljeni je samo radnik i on radi samo za platu, te mu je ona i najbitnija. Emocije u suštini nema šta da traže u biznisu, jer velika većina nas ide na posao ne zato što obožava da sedi u kancelariji 8 sati dnevno (mada verujem da ima i takvih), već da zaradi “hlebove” koje će potrošiti za nešto drugo. Da, ja volim svoj posao, uživam u njemu jako često, ali još više volim aktivnosti posle posla :) Da, vi trošite svoj novac na našu obuku ako smo juniori, ali eto, takva situacija došla da taj trošak morate da prihvatite kao nešto neminovno i totalno normalno, ne očekujući išta za uzvrat od zapošljenog. Nije fer, ali šta ćeš, to ti je kapitalizam!

Šta bismo rekli mi koji tražimo posao kada bi situacija bila obrnuta – da posla nema dovoljno? “Pih bre, niko neće da nas zaposli, samo sebe gledaju, uopšte ne misle na nas” – jel bi imalo ovo smisla? Ne bi, naravno. Isto tako ni firme sada ne mogu da negoduju što im neko odlazi za 200-300 “hlebova”, jer je ta razlika nekom rata za novi auto recimo.

Sami sebi ste dali pred kraj odgovor kako zadržati ljude: ako stvarno mislite da su oni ključni za razvoj vaše firme, dajte im akcije firme! Mnogo prosto! U tom slučaju, taj programer oseća da pripada firmi, da je i on na neki način tu bitan i biće mu mnogo teže da ode, posebno sa tim pristupimom za koji sam čuo, a to je da, da bi uopšte prodao svoje akcije firme, moraš najmanje 3 godine da ostaneš zapošljen, inače ne samo da ne možeš da ih prodaš, već ih i gubiš.

I na kraju, ono što je Tihomir spominjao, da zapošljeni budu vezani ugovorom i da ne mogu da odu iz firme dok ne istekne određeni rok je, koliko ja znam, zakonom zabranjeno i bilo kakav ugovor tog tipa bi kao zrela kruška pao na sudu, odnosno bio ništavan. U suprotnom, šta mislite, šta bismo dobili? Pa novo robovlasničko društvo.

Miloš Đekić
May 28, 2015 @ 00:44

Imenjače, da se nadovežem :)

“Zapošljeni je samo radnik i on radi samo za platu, te mu je ona i najbitnija. Emocije u suštini nema šta da traže u biznisu”

Ne delim ovaj stav. Za početak ja nisam nika radio samo za platu. Čovek je po svojoj prirodi emotivno biće i ne može biti ništa drugo ni na poslu, odnosno dok obavlja svoj psao. Sav taj biznis je nastao i dan danas nastaje iz nečijih emocija, vizija, snova. Drugo, a potvrdiće otprilike svako ko je sa mnom ikad radio, ja nikad nisam stavio platu na prvo mesto, čak ni na treće. To govori o tome koliko mi je sve ostalo bitno, a znam pouzdano da nisam jedini. Biznis ne mora da bude surova, hladna stvar lišena emocija i ja bih se kao pojedinac u okruženju koje to diktira u potpunosti deprimirao. Smatram da moralna obaveza zaposlenog prema poslodavcu (i obrnuto) postoji i već dugo vreme uspešno izbegavam da ulazim u angažmane u kojima neću raditi sa moralnim ljudima, da ne bih morao da se “bavim biznisom”, pa ko koga zezne.

“Šta bismo rekli mi koji tražimo posao kada bi situacija bila obrnuta – da posla nema dovoljno?”

Oduzmi IT industriju i eto ti otprilike ogromnog broja mladih ljudi koji ne mogu da nađu posao. To što firme negoduju kada im zaposleni pređe za 200-300 hlebova više je za očekivati na tržištu gde ne postoji transparentnost ali zato postoji nelojalna konkurencija. Tu je na pojedincu da dobro razmisli da li je tih N hlebova vredno za menjati posao. Nagledao sam se CV-jeva gde ljudi menjaju posao na svakih par meseci. Eto nam prave slike ponude u potražnje u IT industriji.

“Sami sebi ste dali pred kraj odgovor kako zadržati ljude: ako stvarno mislite da su oni ključni za razvoj vaše firme, dajte im akcije firme! Mnogo prosto!”

Tako je. Mada ima još načina, samo je to tema za neke dalje emisije.

“I na kraju, ono što je Tihomir spominjao, da zapošljeni budu vezani ugovorom i da ne mogu da odu iz firme dok ne istekne određeni rok je, koliko ja znam, zakonom zabranjeno i bilo kakav ugovor tog tipa bi kao zrela kruška pao na sudu, odnosno bio ništavan. U suprotnom, šta mislite, šta bismo dobili? Pa novo robovlasničko društvo.”

Zapravo, u potpunosti je u redu praviti ugovor koji te obavezuje da ostaneš na nekom projektu. Da toga nema, šta bi se desilo sa multimilionskim projektima od strateške važnosti? Ode ključan čovek, ili više njih, raspad sistema. Jedino to nije ugovor o radu, nego verujem neki drugi oblik pravnog obavezivanja. Robovlasništvo, sa druge strane, podrazumeva da je jedna strana obespravljena, što ovde svakako nije slučaj. Svako ima pravo da, prilikom sastavljanja ugovora, odnosno pre njegovog potpisivanja, sa drugom stranom do detalja uredi sve što mu je bitno – što, uostalom, mnogi i rade.

Kao predstavnici IT zajednice, takvi kakvi smo, moramo se kritički osvrtati na dešvanja u svetu, kao i kod nas. Fenomen koju smo u ovoj emisiji obrađivali je nešto gde bi svi trebalo da zastanemo, analiziramo, taktiziramo. Ali ne samo u smislu interesa i biznisa, zato što onda jedni drugima postajemo konkurencija i ništa više, nego sa pogledom u blisku budućnost i u šta će se pretvoriti naše tržište kadrova ako se trenutni trendovi nastave.

Miloš Bošković
May 28, 2015 @ 11:30

Pričao sam sa pravnikom oko ugovora o radu, a malo i guglao i evo jednog isečka:
“Zakonom je propisano da zaposleni ima pravo da poslodavcu otkaže ugovor o radu.”

Znači, kakav god ugovor o radu da se potpiše, zaposleni ima pravo da ga otkaže. U suprotnom bi došlo do toga da se zaposleni maltene protiv svoje volje drži u radnom odnosu, što je nedopustivo.

Ako pričamo o drugim formama ugovaranja, onda je to i druga priča, ja sam pre svega mislio na klasičan ugovor o radu.

Ja sam trenutno u jednoj firmi skoro 2 godine, ali pre toga sam promenio nekoliko poslova, i na svakom sam ostao ne duže od 6 meseci. Iz jedne sam otišao jer sam se umorio od Beograda i vratio se u rodni grad (znači ne radi se o novcu), a iz druge dve jer sam smatrao da to nisu dobre sredine za moj razvoj i napredovanje.

Kako to spojiti sa moralnom stranom? Recimo da imam moralnu obavezu da ostanem ali sa druge strane osećam da gubim vreme u toj firmi, ne radim ono što želim i uopšte ne napredujem ili se jednostavno ne osećam srećno zbog neki drugih razloga. Šta raditi u tom slučaju?

Ili: junior tek je krenuo da radi i dobio ponudu za nešto više para. Razlika između plata od 400 i 500 “hlebova” sigurno nije zanemarljiva za njega. Opet, možda će mu taj višak omogućiti da nađe bolji stan, ili će moći više novca da pošalje nazad svojoj porodici. Kako to ukrstiti sa moralnim delom priče?

Motivacija poslodavca je da odrade što bolje projekat i navuku još više posla i onda njima te priče kako je neko otišao iz njihove firme za 100 “hlebova” viška ne piju vodu, ali ponavljam, zaposleni na to kompletno drugačije gledaju.

Da se razumemo, nije da se kod mene sve vrti oko para: kada sam napustio prvu firmu, otišao sam da radim za manje para, ali nadajući se boljoj perspektivi, koja čak nije bila vezana ni za sâm posao.

Šta hoću da kažem? Ima još mnogo faktora koji kod zaposlenih igraju ulogu i koje treba uzeti u obzir, a neki čak nisu ni direktno vezani za posao. Znači, treba razumeti i poziciju zaposlenog :)

Opet se vraćam na ono “šta bi bilo da je situacija obrnuta” – izgubite projekte i nemate više posla za sve svoje radnike. Da biste spasili firmu, krenete u otpuštanja. Jel to moralno? Da li neko može da vas krivi što vam je firma na prvom mestu i što vam je ipak više stalo do firme nego nekih zaposlenih? Ja bih rekao da ne.

Isto tako mene ne bi trebalo kriviti ako sam posle 3 meseca shvatio da gubim vreme u nekoj firmi i rešio da odem. Život je jedan, IT poslova je mnogo i zaista ne želim da ograničavam sebe samo zato što nije kul da u CV-u stoji posao od samo 3 meseca, ili što će neki poslodavac videti da sam ja neozbiljan radnik zbog toga. Pa zaposliće me neko drugi, plenty of fish in the sea! :)

Miloše, nisam razumeo ovaj deo gde si spomenuo nelojalnu konkurenciju, šta si time hteo kažeš?

Miloš Đekić
May 28, 2015 @ 12:59

Imenjače, drago mi je da nastavljamo diskusiju, pošto vidim da vodi ka nečemu. Probaću da odgovorim na sve što je meni lično interesantno u tvojim zapažanjima, kao i na tvoje pitanje.

“Znači, kakav god ugovor o radu da se potpiše, zaposleni ima pravo da ga otkaže.”

Apsolutno. Kao što si i sam naveo, ovde se radi o posebnim ugovorima vezanim za projekte. No, hteo bih da dodam još nešto. Ponovo polazeći od soptsvenog primera, kada sam menjao poslodavca uvek sam dao 110% od sebe da onaj koji ostaje iza mene ne bude nezadovoljan stanjem koje ostavljam. To je ponekad podrazumevalo da neke poslovne prilike i odbijem ukoliko bi me stavile u situaciju gde bih morao na neki način da oštetim prethodnog poslodavca. Ne kajem se takvih postupaka, dok bih se, da sam uradio drugačije, sigurno kajao u nekom momentu. Ostavljam svakome da izabere kako će postupati u takvim prilikama, ne tvrdeći pri tome da je moj izbor arhetip. Nije. Ali je, po mom mišljenju, moralan.

“Kako to spojiti sa moralnom stranom? Recimo da imam moralnu obavezu da ostanem ali sa druge strane osećam da gubim vreme u toj firmi, ne radim ono što želim i uopšte ne napredujem ili se jednostavno ne osećam srećno zbog neki drugih razloga. Šta raditi u tom slučaju?”

Mislim da je to vrlo jednostavno. Samo je bitno iskomunicirati pravilno svoje nezadovoljstvo, probati nešto da promeniš, a ako ne uspe, pa rekao si na vreme – ne vidim moralni problem ni u jednom delu priče. Sa druge strane, vidim moralan problem kada mala firma uloži u juniora ili praktikanta novac koji je za nju realno relevantan a on/ona ikoristi to tako što ode za prvom, iz njegove perspektive, dobrom prilikom. A i tu je stvar u komunikaciji. Onaj koji ulaže mora da bude od starta jasan šta očekuje od onoga u kojeg ulaže.

“Ili: junior tek je krenuo da radi i dobio ponudu za nešto više para. Razlika između plata od 400 i 500 “hlebova” sigurno nije zanemarljiva za njega. Opet, možda će mu taj višak omogućiti da nađe bolji stan, ili će moći više novca da pošalje nazad svojoj porodici. Kako to ukrstiti sa moralnim delom priče?”

Ponovo je, smatram, stvar u komunikaciji. Ukoliko je njemu tih 100 hlebova presudno, to je nešto što je neophodno da bude unapred poznat parametar. Sa druge strane, govorim zato što znam primera koliko hoćeš, ljudima jednostavno bude bitno samo zato što je više para. Nekad to bude i žestok oportunitetni trošak, ali je to teško videti na ovako turbulentnom tržištu.

“Opet se vraćam na ono “šta bi bilo da je situacija obrnuta” – izgubite projekte i nemate više posla za sve svoje radnike. Da biste spasili firmu, krenete u otpuštanja. Jel to moralno? Da li neko može da vas krivi što vam je firma na prvom mestu i što vam je ipak više stalo do firme nego nekih zaposlenih? Ja bih rekao da ne.”

Teško je ovde biti pametan, pa se neću ni truditi. Uvek je stvar konkretne situacije. Videli smo kako su se neke dobre firme ugasile za jedan dan i 20+ ljudi ostalo bez posla samo tako…Hvala Bogu pa u IT industriji to trenutno zaista nije smak sveta.

“Isto tako mene ne bi trebalo kriviti ako sam posle 3 meseca shvatio da gubim vreme u nekoj firmi i rešio da odem. Život je jedan, IT poslova je mnogo i zaista ne želim da ograničavam sebe samo zato što nije kul da u CV-u stoji posao od samo 3 meseca, ili što će neki poslodavac videti da sam ja neozbiljan radnik zbog toga. Pa zaposliće me neko drugi, plenty of fish in the sea! :)”

Kada sam to pominjao, bio sam u kontekstu, odnosno mislio sam upravo na one kadrove koji često menjaju posao jureći bolje finansijske uslove. Naravno da ćeš ti na pitanje na intervjuima lako objasniti zašto si menjao te poslove tako često – a i to će biti sigurno pitanje poslodavca.

“Miloše, nisam razumeo ovaj deo gde si spomenuo nelojalnu konkurenciju, šta si time hteo kažeš?”

Sam termin nelojalna konkurencija je, čini mi se, iz ekonomije. U suštini, na domaćem tržištu je, kao i na svakom drugom, na snazi konkurentska borba. Nažalost, ona nije uvek fer i kod nas je teško izboriti se protiv iste, pogotovo kada si mali miš Mića, zato što Zakon nije savršen, a institucije koje bi trebalo da ga sprovode ne bih ni da komentarišem.

Nenad
May 28, 2015 @ 13:15

Zbog cega ste toliko protiv “novog mesa” koje ima vecu platu od ljudi koji su dugo u firmi ? Najgora stvar za firmu su ljudi koji su tu 10 i vise godina. To su ljudi koji nemaju nikakvih inicijativa i ambicija da bilo sta urade u zivotu. To su ljudi koji stagniraju i vremenom degradiraju.
Da nije neko “novo meso” dobilo vecu platu od vas pa ste zbog toga tako kivni ? Naravno da ce klinci od 25. godina ici za boljim poslom i boljom kintom. U ovoj zemlji novac direktno utice na kvalitet zivota.
Pricate o nekim moralima kako ako je firma ulozila u tebe treba da budes lojalan pa da ostanes u firmi ? U poslu nema puno moralisanja. Svako ide tamo gde mu je bolje. Po meni ta firma treba da se zapita zbog cega taj zaposleni u kog je ulozeno zeli da ode ?
Firme po srbiji generalno imaju problem sto ne slusaju svoje zaposlene i njihove potrebe. U celom svetu je normalno da ljudi menjaju firme u kojima rade pogotovo u nasem poslu. Jedino se kod nas otkaz od strane zaposlenog prihvata licno i pravi se atmosfera kao prilikom raskida momka i devojke. Niko da se zapita zbog cega je taj zaposleni dao otkaz i otisao negde drugde. Ako je on to uradio bice sigurno jos njih kojima iste stvari smetaju.
Mnogo se promenilo povodom zaposlenja i danas firme koji imaju klasican pristup poslu i zaposlenima gube ljude non stop. Ne zaboravite da je sada vreme millennials generacije i ako ih ne razumete onda vam ove stvari nikad nece biti jasne.

Pozdrav

ivanhoe
May 28, 2015 @ 14:21

Prica o moralu je totalni promasaj jer je to pokusaj da se svi zaposleni i sve firme strpaju u par nekih boxova, a to ne ide. Ljudi menjaju posao iz najrazlicitijih razloga i desavaju im se najrazlicitije stvari u zivotu. Mozda gazda misli da je neko otisao zbog 200e vise, a u stvari je atmosfera u firmi losa, ili je posao jednolican i posle 3 meseca si sve naucio i svaki ti je dan isti i ne mozes vise tako. Ili je doticni bio u tajnoj vezi sa koleginicom (ili kolegom?!) iz firme, pa su raskinuli pa zapravo zato ide (desilo se mom ortaku). A mozda i jeste zaista otisao zbog 200e jer mu treba tih 200 jura i bitno mu je. Hocu da kazem moze tu da bude milion razloga, i pokusavati da se napravi pritisak na ljude da ostanu na poslu bilo putem prica o “moralu” ili nekakvih ugovora je IMHO potpuno besmisleno ako ne sagledas konkretne ljudske price. Pa neke ljude moras da pustis da odu, jer ti se vise tako isplati nego da ti sede ceo dan mrzovoljni i neproduktivni. Ili im ponudis 200e vise da ne odu, ako je stvar u parama. Ili mozes da uopste ne zaposljavas ljude nego lepo outsource-ujes posao freelancerima projekat po projekat, pa sklopite ugovor da projekat mora biti isporucen, meni je taj pristup prilicno dobro funkcionisao.

Stefan
May 28, 2015 @ 15:09

Pročitah sve vaše komentare, pa rekoh se i priključim diskusiji i iznesem neka svoja iskustva i mišljenja.

Po meni je sve jednostavno, koliko daš, toliko i dobiješ. U koliko se programer trudi i radi, ne da otalja posao, nego da ga gospodski uradi, u koliko je spreman da i sam radi na svojoj edukaciji i usavršavanju (u takvoj smo fazi da se stvari od pre dve godine smatraju zastarelim), u koliko se poštuje radno vreme i kolege oko sebe možeš očekivati da će poslodavac znati to da ceni (veća plata, bolja komunikacija i bolja pozicija, nekada i organizacija oko nekih stvari koje odgovaraju tebi a ne firmi).
Sa druge strane, u koliko je poslodavac korektan (isplaćuje platu na vreme, poštuje tebe, tvoj rad i tvoje vreme, šalje na edukaciju, poštuje tvoj privatan život i nudi ti svaku vrstu pomoći) zaposleni treba to da ceni i da podigne svoj nivo rada na još veći nivo jer mu je pruženo sve, njegovo je da samo radi i da se trudi.
I verujte mi, to je zatvoreni krug, poput lanca ishrane, sve što se ti više trudiš i radiš, poslodavac će te sve više nagrađivati i podizati tvoju poziciju, zbog čega se ti počneš još više truditi,… i tako u krug.
Ovo što vam govorim je iz ličnog iskustva. Međutim, nemojte čekati da poslodavac prvi počne sa benefitima, načinite vi prvi korak. Tako da odbacite aroganciju, umišljenost i sve ostale noptrebne stvari, zasučite rukave, bacite se na posao i poslodavac (čak i u Srbiji) će znati da ceni to.
Toliko od mene, pozdrav drugari.

v.
May 28, 2015 @ 15:38

Pade mi na pamet jos nesto po pitanju moralne obaveze. Evo, ja sam poslodavac i mislim da nije moralno da mi junior ode posle 3 meseca. I sta sad da radim s tim? Da lobiram za uvodjenje morala kao predmeta na fakultetima, pa da svi kandidati dodju sa ugradjenim osecajem za moral? Da li da donesem pravilinik po kome kandidati koji ne zadovoljavaju moralne norme necu ni da zaposljavam? Da li da otvoreno pitam kandidata sta ce biti ako oseti da gubi vreme kod mene u firmi ili shvati da mu posao nije interesantan?

Pre nekih desetak godina sam slusao kako u Silikonskoj dolini ljudi najopustenije biraju angazman u zavisnosti od toga u kojoj fazi implementacije je projekat ili na kom nivou zrelosti je proizvod na kome se radi. Jednostavno, nekim licnostima vise prija postavljanje novog proizvoda na noge i razvoj novih koncepata, dok neki drugi vole da dobiju spisak zadataka (npr. bugova) i cepaju redom dok ne dodju do kraja! Oni pak, treci, vole da prate stabilan sistem i traze nacine da ga optimizuju ili na bilo koji nacin ucine jos boljim, itd.

U biznisu koji je veliki, stabilan (i najcesce predvidiv i dosadan) i gde se ceni ‘vernost’, ova prica je neprijatna, ali mislim da sa zakasnjenjem i ovaj trend dolazi kod nas, tako da ljudi zaista dobijaju sve vise prilika za specijalizaciju u oblastima koje jednoj prosecnoj kompaniji stvarno nisu potrebne na dnevnom nivou.

Mozemo se zapitati – da li je moralno gubiti vreme svojih zaposlenih ili im konstantno servirati dosadne zadatke? I da li smo iskomunicirali na razgovoru za posao da ce to biti tako, pa da buduci zaposleni to moze da ocekuje ili odluci da mu se tako nesto ne dopada?

OGRADA: moj idealan posao bi bio u okruzenju malog tima ljudi kojima 1000% (hiljadu posto) verujem i koji su svi vlasnici biznisa kojim se bavimo i koji je svaki dan kreativan i donosi nesto novo, a u isto vreme konstantno raste sa profitom, tako da je svima lepo. Uz to nikad nemamo potrebu da dodajemo jos ljudi, jer nam s rastom biznisa – tehnologija pomaze da vise posla mozemo mi isti da odradimo, tako da svaki dan u 15h idemo kuci i radimo ono sto volimo vise od svog posla. Da ne bude zabune, svoj posao skoro pa najvise volimo, ali imamo i porodice s kojima ipak najvise volimo da provodimo kvalitetno vreme.

Aleksandar Arsić
May 28, 2015 @ 17:51

Na facebook-u gde sam video ovaj link već sam dao opširan komentar ali pošto ne volim da se ponavljam, uz vaše dopuštenje ću se samo nadovezati na ovu diskusiju.

Od 2000. godine sam presekao i radim samo za zapadne poslodavce. Ne zato što nešto preterano volim zapad već mi jednostavno odgovara taj sistem rada ili da budem precizniji, oni jedini imaju neki funkcionalan sistem. Rešio sam da nikada više nemam poslodavca iz Srbije, niti za nekoga ko i u DNK tragovima vodi poreklo sa ovih prostora.

Pričamo sad o nekom moralu. Već vidim da ste manje ili više izneli dosta toga o razlozima zašto je danas u Srbiji tako kako jeste. Ovde nema ispravne i pogrešne strane. Postoji mnogo dobrih i loših poslodavaca i dobrih i loših programera. U ovu matematiku moramo ukalkulisati još neke parametre. Pre svega imamo odlične programere koji su tvrdoglavi i jednostavno se sa njima ne može raditi u timu. Njihovi solo projekti su sjajni i imaju potencijala ali kako su i oni toga svesni postaju arogantni i “najpametniji”. Oni podižu po mom mišljenju najveću buku jer solo ne mogu ništa da prodaju, jednostavno ne znaju kako i kome a u IT kompanijama ne mogu da rade jer veoma često potenciraju na tome da su najpametniji i da se mora raditi ili kako oni kažu ili nikako. Kako se ne može naći zajednički problem, pljuvanje ovakvih naših kolega po celokupnom srpskom IT-ju je jedini ventil kojim kanališu sopstvene frustracije.

Onda imamo drugu grupu, tu su ovi što odlično barataju samo nekim uskim delom materije. Prvi put kada je potrebno povezati celine i mešati tehnologije (što je veoma često) dolaze u problem. Treća grupa su oni koji su nekada nešto savladali i niti su imali niti imaju namere dalje da ulažu u svoje obrazovanje. Nekada su uspevali da ubodu po koju dobru tezgu (dok je njihovo znanje moglo da se iskoristi) ali sa napretkom tehnologije nemaju posla i traže poslodavca. E sad tu opet nastaje problem. Takvi likovi će životom braniti svoju teoriju (karikiram) “Što da radimo C++ kad sve to može i Quick Basic”, ne zato što to nije možda tačno već jednostavno što oni ništa drugo ne znaju (nažalost i danas poznajem “programere” koji su još uvek u poslu sa malim firmicama i guraju im kojekakve DOS programe iz ’76). Na kraju dolazimo između ostalih i do poslednje grupe koja ima neki nedovršeni kurs ili ni toliko, ali su najpametniji, sve znaju, za njih nema nepoznatih tema, ali nikada nisu nigde radili, niti su jedan solo posao završili. To su obično oni što se jave na oglas poslodavca ne da bi tražili posao već da bi mu rekli kako nebi ni u ludilu radili za njega (naravno, iz čista mira i bez ikakvih argumenata) a svaki poslodavac u Srbiji se barem jednom sreo sa takvima. Da li je moralno da neke od ovih zalutalih “radnika” poslodavac otpusti i pre ugovorom definisanog roka?

E sad, da li su samo poslodavci ti koje treba kriviti za ovakvo stanje?

Ali hajde da razmotrimo i neke “default” tipove poslodavaca (ovo posebno važi za Srbiju), na njih ću obratiti posebno pažnju.

Najgora grupa (po meni lično) su lovatori izvan struke. Dakle ljudi koji su po prirodi investitori ali ih se detalji oko samog posla uopšte ne tiču. Bitan je samo profit. Kod takvih ljudi obično imamo dva tri “njihova čoveka” koji su zaduženi da brinu o svemu i podnose izveštaje velikom gazdi. Ovu su obično neizgrađeni programeri koji nemaju nikakvih uspeha ali su uspeli da ubede velikog bosa da investira u biznis budućnosti i prepusti im dirigentsku palicu. O teamwork-u ne znaju ništa, ono malo logike koju neki i imaju kod pravljenja radnog plana moderne tehnologije ne mogu da svare. Neprestano insistiraju na kreativnosti zaposlenih čime maskiraju svoju nemoć da sami organizuju proizvodnju. Cene kreativce (čitaj, one koji vole da pričaju a malo toga znaju da urade) i oslanjaju se isključivo na njihovo mišljenje. Ako si iole normalan i ne znam koliko moralan radnik, nemoralno bi bilo ostati u ovakvoj kompaniji bez obzira kakvi te ugovori vežu jer možda u trenutku potpisivanja ugovora nisi znao sa kim ćeš imati posla (i verovatno je tako). Takve kompanije su osuđene na propast a “šefovi pogona” pred gazdom sve pravdaju sa “lenčuge nesposobne i nezahvalne”. Naravno, ako kompanija i uspe da izgura neki projekat, programeri dobijaju samo mrvice a njihov šef nedelju dana kasnije reciklira svoj stari Yugo 45 za novi Q7 i hvali se kako su stali na noge. Da li bi bilo ko od vas ostao u takvoj kompaniji? (Ovo je inače moje prvo srpsko iskustvo iz ere Pascala; modeli automobila iz primera su prilagođeni današnjim uslovima).

Imamo sad i drugu, prihvatljiviju, grupu poslodavaca, koji su iz struke. To su ljudi koji imaju neka osrednja znanja i kontakt sa tehnologijama. Ono što njima nedostaje je marketing. Obično osnivaju kompanije jer je programiranje njihova ljubav (priznajem, iz najbolje namere) ali nemaju nikakva iskustva sa vođenjem a u većini slučajeva ni sa radom u ovakvim kompanijama. Kod ovakvih kompanija možemo prepoznati jedan zanimljiv obrazac rada. Nemaju naručene projekte već prodaju gotova inovativna rešenja. Ta prodaja se obično svodi na postojanje nekog sajta na kome su njihovi proizvodi izloženi. Programerima se obećaju plate kad se neki softver proda. Kako prodaje gotovo da i nema, sadržaj njihovog sajta se ne menja. Plaćeni oglasi su gazdi neisplativi, nema nikakve kontakte sa ljudima koji bi eventualno bili zainteresovani za njegove proizvode, niti zna gde se ti ljudi nalaze. Napravio je sajt i čeka bolja vremena. Tehnologije napreduju, stari softver ispada iz igre, za neki novi nema sredstava jer još nije platio ni ljude koji su radili sada već antikvitete koje ima u ponudi. Koliko je moralno napustiti ovakvu firmu ako si već svesno bio navučen ili naivan da progutaš priču o naknadnoj isplati? Tužiti poslodavca možeš, ali uz sve okolnosti koje su vezane za naš pravosudni sistem samo ćeš se još dublje zakopati.

Sada dolazimo do meni možda i najbliže grupe poslodavaca, stranci, ali priča je vezana za naše radnike. Poslednje dve kompanije za koje sam radio, iako nigde nisu navele u kvalifikacijama, odbijale su ljude po sistemu automatizma čim bi videli da dolaze sa prostora bivše SFRJ. U prvu od te dve kompanije ja nikada ne bih upao da nisam imao amerikanca sa kojim sam ranije radio da garantuje za mene. U drugu sam upao po preporukama iz ove prethodne ali su tada još primali naše, kasnije je ustanovljano novo pravilo. Ono što u prvi mah nisam mogao da shvatim ubrzo mi je bilo kristalno jasno. Zašto ne ljudi iz SFRJ? Uz moral otvaramo i pitanje mentaliteta. Najbogatiji CV obično imaju baš ljudi sa Balkana. Verovali ili ne, začudili biste se kakvi se sve eksperti javljaju za posao.

Jedan primer (ja sam radio intervju sa ovim ekspertom 2013- godine, deo je iz njegovog CV-a, deo sam izvukao iz konteksta razgovora):

“PHP – knowledge level: basics, intermediate, master, expert” naravno EXPERT. Preferira proceduralno programiranje i ne zna šta je OOP (mysql radi trenutno a za mysqli i PDO je još rano!), zna neke osnove o klasama ali još ne konta čemu služi interface + uopšte ne zna šta su abstract i trait. Sve je static jer koristi samo globalne promenjive i nema potrebe za pisanjem metoda. Grananje sa switch zna kako se koristi ali mu je “if” miliji. Konstruktor klase koristi samo forme radi (obično prazan), destruktor čvrsto veruje da je nepotreban, dok autoload nije (čitaj dobro) cross-browser compatible!? Ne zna da protumači sintaksu $a = $b > 5 ? 5 : $b (što nikada do tada nikoga nisam pitao jer se podrazumeva da i većina početnika to zna). Mogao bih bisere samo tog momka još dugo da nabrajam i da nadovezuem na to i neke druge slučajeve. Ali cilj mi je da stvorim sliku o balkancima a ne da prenosim transkrip intervjua. Naravno, do onih pitanja koja su bila tema intervjua nisam ni stigao jer se lik u startu kvalifikovao za eliminaciju. Da napomenem još jednu sitnicu, English obavezno PERFECT ili nearly perfect a većina zna samo što su pokupili iz filmova bez gotovo i jedne reči stručne terminologije (browser, mouse, keyboard, code, ruku na srce, znaju šta je). Iskreno, ovakvih slučajeva je bilo i sa nekim drugim narodima ali velika većina su naše gore list.

Sad bih pomenuo još ukratko jednu kategoriju i mislim da će biti dosta da zaključimo priču. Oni srećnici koji nekako i prođu intervju već padnu na prvom koraku (retki dođu do drugog). Stigne projekat od naručioca. Team leader i njegovi saradnici prave plan izrade. Znate već, oni imaju neku vrstu konzilijuma i međusobno odlučuju šta će i kako da se radi. Njihova zadnjica je u procepu ako nešto ne bude kako treba. Sazovu se programeri i izloži se plan, ljudi pogledaju o čemu se radi. “Ima li ko šta da pita?”, ima srbin, bosanac, hrvat, crnogorac ili makedonac… OBAVEZNO! Pitanja se svode na “zašto ovako”, “zar nije bolje ovako”, “a šta mislite da radimo ovako”… Onda kreće maratonska diskusija između planera i fizikalaca u kome balkanska radna snaga poput tovarnog magareta ne popušta ni milimetar pred ljudima koji su plaćeni da misle. Sam balkanski DNK ih je automatski kvalifikovao da su najpametniji i da mora da se radi kako oni kažu. U poslednjoj firmi gde sam radio oko 60-tak ljudi sa ovih prostora je bilo “greškom” zaposleno (nemam podatak koliko ih je palo na intervjuu) i svega troje ili četvoro je doguralo do drugog projekta i do mog odlaska su ostali kao sjajni programeri. Ne sećam se da smo išta radili gde su učestvovali “naši” a da je završeno na vreme. Mnogo gora situacija je kad u sred projekta nekome od naših dune da dovodi u pitanje planove (i onda se obično završi teatralnim otpuštanjima) a ostatak tima em ispašta zbog deadline-a em radi dodatni posao koji je neki naš uprskao. Poslednje dve godine u toj firmi važi pravilo “no balkans” i verujte da nema više gotovo nikakvih problema od tada (nisam sa njima od decembra 2014.). Da se radilo o pojedincima nikome ne bi upali u oči, ali nažalost se to pretvorilo u pravilo.

Naš mentalitet je takav, i bez zanimarljivog broja pozitivnih izuzetaka, svi smo najpametniji pa bilo da u timu ima 50 ili 350 ljudi, li da se radi o liku sa 0 dana radnog iskustva (što nije problem ako pokaže da zna materiju) u obračunu sa ljudima iz Google-a, Microsoft-a, Apple-a sa 2 i više decenija iza sebe.

Vraćam se na moral! Mentalitet je ono što moramo da menjamo, mentalitet i poslodavaca i programera. Moral dolazi kao prirodan sled događaja u uređenom okruženju ali u anarhiji svaka odluka se može tretirati moralnom i istovremenom nemoralnom (zavisno od ugla posmatrača). Na sve ovo, mislim da je na kraju mentalitet taj koji nas koči a verujem da sam naveo dovoljno primera iz kojih se vidi da nas ima raznih, bilo da smo na vrhu ili dnu lanca. Ono što je zajedničko za sve nas je ta balkanska arogancija i tvrdoglavost, ako mi dozvolite slobodu da generalizujem (iako to retko radim). Onoga momenta kada se nađe način da se odvoji žito od kukolja i na strani poslodavaca i na strani programera, kada poslodavni počnu pošteno da plaćaju za posao koji im se odrađuje, a programeri da pošteno odrađuju svoj deo posla bez mešanja i uplitanja u neke druge segmente za koje već postoje zaduženi ljudi. Onda kada poslodavac bude barem minimalno razumeo materiju kojom se bavi ali i kada svi njegovi zaposleni budu maksimalno kvalifikovani da rade posao za koji su redovno i pošteno plaćeni verujem da se pitanje morala neće postavljati. Što je neko od vas gore rekao “moral se ne može naučiti” ali se može mnogo toga učiniti da se stvori moralno okruženje gde bi se svaka nemoralna odluka doživljavala ličnom sramotom. Tada sigurno nećemo ni potezati priču o moralu.

Ne znam, možda nisam u pravu, ali ja lično tako vidim celu situaciju.

Srdjan Dakic
May 28, 2015 @ 20:14

Ćao :)

Ne verujem koliko se emocija unelo u komentarisanje.

Mislim da Tihomir pogrešno gleda na stvari. Ako ti treba “hitno programer da bi završio projekat na kom ćeš lepo da zaradiš”, onda zaposli čoveka sa strane. Jeste, platićeš ga mnogo više od tvog redovno zaposlenog seniora, možda čak za njega neće važiti i neka pravila kao za ostale zaposlene, ali to je deo posla. Za njega ne važi ni Zakon o radu i, zavisno od dogovora, on može da ti odgovara za stanje projekta (a ne zaposleni, zaposleni može samo ako je projekat Keopsova piramida ili stadion u Kataru).

Ne daješ mu ti nezasluženo veću platu, plaćaš njegovo vreme i znanje, a često i situaciju u kojoj si se našao (npr. stari programer ti ostavio smeće), da bi rešio problem.

Kad kreneš na put pa ti stane auto na putu u Nemačkoj (been there) platićeš koliko god treba da nastaviš, bez obzira na to što imaš majstor Rileta kod kuće i koliko ti misliš da radni sat automehaničara treba da košta u poredjenju sa nekom referencom.

Ako ti je to “akutni problem” kako si ga nazvao, onda ga nemoj porediti sa “hroničnom situacijom”, tj. stalno zaposlenim.

To što ti lično smatraš ne-fer, pa jebiga. Tvoj manje plaćeni senior isto može da kaže da je ne-fer da budžetiraš neprecizno projekte, pa on ne može da dolazi kući na vreme.

………

Miloš: “čuo si da neko ima 3x veču platu”

Ovo nije moguće u Americi, UK, Nemačkoj. To je moguće kod nas, izmedju ostalog i zato što retko koji oglas ima objavljen salary range (manje od 1% na Startit Poslovi)

Sami ste krivi za ovu situaciju (poslodavci) i bilo bi lepo kada bi odgovorili na pitanje, jer znate sigurno pre objavljivanja oglasa koliko možete da budžetirate: zašto trošite svoje i tudje vreme i ne objavite salary range u oglasima za posao?

………

Dalje, ne postoji nikakva moralna obaveza zaposlenog prema poslodavcu, osim očiglednih: da ne krade radno vreme, poslovne tajne, klijente, inventar i sl.

Poslodavac i zaposleni imaju odnos koji čine prava i obaveze veoma jasno definisane ugovorom i Zakonom o radu. Odnos je baziran na obostranom interesu (razmena vremena, znanja, rada i para), a ne moralnim načelima.

Onog trenutka kad postanu partneri, onda se gore navedeni odnos proširuje i na poslovanje firme i tek tada zaposlenom u opis posla ulazi i briga o mukama kroz koje prolazi poslodavac – partner.

Poslodavac može da te otpusti, “ostavi te bez hleba”, novi Zakon bi trebao to čak i da olakša i takodje nema moralnu obavezu prema zaposlenom kada dodje do te situacije.

Čak ni kad se porodiš nema moralnu obavezu da te drži na platnom spisku – ima zakonsku.

Srećom, IT firme danas prednjače po raznim benefitima, ali to je i dalje samo odnos ponude i tražnje. U drugim strukama nije tako, a verujem da u južnoj Aziji ima horor IT priča.

Izvinjavam se na dužem postu. Ovo su neki komentari iz iskustva i kao zaposlenog i kao poslodavca i kao osobe koja je dolazila sa strane. Očigledno je bilo loših iskustava. Ameri kažu “it’s just business”. Ako neko hoće da ode – otići će – i ne treba ga zadržavati.

Jovan
May 28, 2015 @ 21:22

“Velike firme lako mogu da daju vece plate” – Sa ovime se ne slazem u generalnom slucaju bas zbog stvari koju ste spomenuli. Vece organizacije drze cvrsce nivoe plata i ne iskacu iz njih lako jer to prouzrokuje ili masovno povecanje plata (sto je velikim organizacijama veliki trosak) ili masovno nezadovoljstvo.

Tihomir Opačić
May 28, 2015 @ 22:18

Pre svega, jako mi je drago da je tema izazvala brojne reakcije. Svima se zahvaljujem na kvantitetu i kvalitetu komentara.

Žao mi je što mi obaveze nisu dopustile da se upustim u diskusiju tempom kojim su komentari pristizali, pa ću pokušati da se izrazim svoje mišljenje na predominantne teme u jednom tekstu.

O emocijama u IT biznisu

Moram da priznam da prepoznajem mlađeg sebe u komentarima cenjenih mlađih kolega. Pre desetak godina sam takođe smatrao da emocijama nije mesto u poslu. Prodajem vreme za novac koji će mi omogućiti da kvalitetno živim svoj “pravi” život. Taj nivo niske empatije prema poslovnim saradnicima se kroz softver koji sam proizvodio prenosio i na njegove kranje korisnike. Da li mislite da se to ne oseća? Da li su najprodavaniji tehnološki proizvodi današnjice plod rada neempatičnih ljudskih mašina, ili su delo pasionirane grupe ljudi zaljubljenih u svoj posao? Emocije nose energiju, nadahnuće i snagu. Emocije čine život i rad lepšim. Želim da budem deo tima koji zrači pozitivnom energijom.

O moralu u IT biznisu

Teško je govoriti o moralu u Srbiji nakon svega šta joj se desilo u poslednjih dvadeset godina. Volim da razmišljam kako makar među ljudima koji se bave informacionim tehnologijama moral nije pao toliko nisko. Ipak su u pitanju intelektualci. U realnosti se, međutim, često razočaram. Novac ima tu ponekad neugodnu osobinu da, ukoliko ga pojedinac ima više nego dovoljno, služi kao pojačivač osobina te osobe. Dobri postaju bolji, nemoralni postaju nemoralniji. Već smo konstatovali da IT inženjeri najčešće ne oskudevaju u novcu, pa stoga nije retkost da među IT stručnjacima viđamo najrazličitije vrste nemorala i arogancije.

Moram da kažem da bi bilo licemerno od bilo koga da postavlja i propisuje norme moralnog ponašanja u IT struci u bilo kom smislu, tako da ni meni, a verujem ni kolegi Milošu nije ni na kraj pameti da radimo tako nešto. Ipak, kad god nam se ukaže prilika, pozivamo kolege preduzetnike i kolege inženjere koji rade za njih da budu profesionalni i moralni, za nijansu više od onoga što sami smatraju za prihvatljivu meru.

O komunikaciji i poslovnim vezama u IT biznisu

Poslovna, prijateljska, rodbinska ili ljubavna. Veza je veza, i ukoliko u toj vezi ne postoji kvalitetna komunikacija neminovno je da će doći do konflikta. Loša komunikacija je najčešći uzrok frustracija i razlaza u jednom poslovnom odnosu i obe strane; poslodavac i zaposleni, moraju da daju sve od sebe da iskomuniciraju sve svoje probleme i očekivanja onom drugom.

Raskid takve veze, i sam čin inicijacije raskida, verujem da boli obe strane podjednako. Dobijanje otkaza boli više kao simbol odbacivanja iz grupe nego kao pretnja predstojeće finansijske nestabilnosti. Verujte da kada odlazi član tima, tim oseća slično, a pogotovo lider tima bio on vlasnik firme ili ne.

O lojalnosti u IT biznisu

Ljudi koji rade 10 i više godina u privatnoj firmi su srž te kompanije. Njihov poslodavac im je najčešće toliko zahvalan, i čuo sam za slučajeve da im kao znak zahvalnosti poslodavac kupi auto ili čak stan. Ta vrsta lojalnosti se ne kupuje novcem.

O preduzetništvu u IT biznisu

Preduzetništvo je avantura. Konstantno postoji borba sa rokovima, nerazumnim zahtevima klijenata, nesprovođenjem procedura, usvajanjem novih tehnologija… you name it! Da li je bolji saputnik empatična, moralna i komunikativna osoba, ili surovi plaćenik procenite sami.

Miloš Đekić
May 29, 2015 @ 10:26

Želeo bih da se zahvalim svima koji su doprineli ovoj temi. Činjenica da je diskusija ovako nabijena emocijama dovoljno govori o tome da je ovaj fenomen bitan svim učesnicima procesa rada – i zaposlenima i poslodavcima. I dobro je što ima ovoliko stavova, bez obzira što se u mnogim stvarima ne slažemo. Cilj ovog podkasta je da, za početak, informiše zajednicu o relevantnim temama, a potom i da pokuša da da odgovore na goruća pitanja. Ovde ste vašim učešćem stali rame uz rame sa Tihomirom i sa mnom i ne možemo biti srećniji zbog toga.

Jedna informacija, pošto je moja uloga u emisiji pogrešno protumačena, ja nisam poslodavac, dok Tihomir jeste. Zato je ova diskusija imala predstavnike obe strane i, barem u teoriji, bila je objektivnija nego da su se našla dva vlasnika biznisa da pričaju svašta o “arogantnim” kadrovima i “nesrećnoj” situaciji na tržištu kadrova.

Mislim da je u komentarima izneto mnoštvo dobrih ideja, a i stavova koji – vidi se – proizilaze iz neposrednog iskustva. Ova tema mi deluje dovoljno jaka da se nađe u nekoj ozbiljnijoj panel diskusiji ili u nekom sličnom formatu.

Hvala vam svima što doprinosite informisanosti IT zajednice :)

Miloš Đekić
May 29, 2015 @ 10:48

Upravo mi je kolega skrenuo pažnju na jedan veoma interesantan video, koji sa zadovoljstvom delim sa vama: https://www.youtube.com/watch?v=u6XAPnuFjJc

U pitanju je priča o tome šta nas motiviše koja se dobro može primeniti na to koliko je i kome bitan finansijski podsticaj da bi bili bolji u svom poslu :)

Ivan Dejanovic
May 29, 2015 @ 15:55

Evo dok slusam emisiju da dodam komentar. Jos je nisam saslusao pa ako je moj komentar malo van teme izvinjavam se.

Kratke generalije, imam 37 godina dugo radim kao programer, senior sam. Bio sam i team lead u karijeri. Supruga ne radi dugo imam dvoje dece i podstanar sam.

Meni licno ta prica od strane poslodavaca o platama i prelasku u drugu firmu za dvesta trista evra izaziva mucninu. Kao da smo mi neki placenici koji ce se za malo vise kesa odreci svega.

Prvo vecini ljudi koje znam, tu ukljucujem i sebe, plata nije najbitnija. Ima dosta faktora koji odlucuju gde cu raditi i kada cu odluciti da promenim poslodavca.

Drugo vecina poslodavaca nas gleda po mom visegodisnjem iskustvu nazalost iskljucivo kroz profit koji donosimo i troskove koje iziskujemo. Zato vecina velikih firmi gleda da vrbuje ljude diretkno sa studija da bi imali nekoga ko bi im zavrsavao posao za male pare.

Velika vecina poslodavaca gleda da svakog zaposlenog plati sto manje moguce. Nije retka situacija ako imate dva identicna zaposlena gde prvi posle dve godine promeni firmu, pa posle dve godine opet promeni pa se posle jos dve vrati u prvu firmu da on ima vecu platu nego drugi koj je sve vreme radio kod istog poslodavca.

Meni je trebalo malo vremena da to shvatim i prihvatim jer sam se vodio logikom da ja tako ne bih vodio firmu. Ja sam osoba koja jako ceni pouzdane ljude i ako nadjem dobrog majstora za nesto spreman sam da ga placam i vise nego nesto bih nekog drugog jer znam da se razumemo, da je pouzdan i obojica imamo odnos i znamo da postoji uzajamno poverenje i postovanje.

Na zalost iz vlastitog iskustva znam da vecina poslodavaca takvo ponasanje shvata kao znak gluposti i naivnosti i maksimalno ga koristi ako im se dozvoli. Zato se sada trudim da pored tehnologija i projekata maksimalno ispregovaram finansijske uslove. Primetio sam da me u firmi vise cene i vise slusaju sta predlozim ako sam placeniji. Sto je pomalo paradoksalno jer sam se uvek trudio da uvek budem maksimalno posvecen i profesionalan.

Cuo sam da spominjete da ljudi uglavnom ne prelaze na istu ili manju platu. Ja sam neko ko je presao na manju platu i to kao osoba koja kako sam vec napisao ima nezaposlenu suprugu i dvoje male dece. Motiv je bio prost. Hteo da predjem na tehnologije koje se dosta vise traze od onih na kojima me je predhodni poslodavac zaposljavao.

Da se vratim na prelazak zbog boljih finansijskih uslova. U mom slucaju to nikada nije bio prvi i jedini motiv. Ali ako mene neko kontaktira sa ponudom za posao moja praksa je odem na svaki razgovor. Ne odem jedino ako odmah ustanovim da to sto oni traze ja ne znam ili ne zelim da radim. U tom slucaju se ljubazno zahvalim i kazem zasto nisam zainteresovan. U drugom slucaju odem i imam stav vi ste mene zvali. Porazgovaracemo bicu maksimalno profesionalan tokom procesa intervjua, videcemo da li to sto vama treba mene zanima da radim i da li vi mislite da ja to umem da radim. Ako ste vi kao poslodavac zadovoljni i ja zelim da radim na tom projektu trudim se da ispregovaram sto bolje uslove.

Moj rezon je prost. Svaki poslodavac koji me je kontaktirao nije dobrotvorna ustanova. Od mene se ocekiva da im donesem profit. Onda je to poslovni odnos gde ja imam obavezu prema porodici da pazim na nase interese.

Imao sam na zalost malo prilika da radim za organizacije koje ne rade radi profita nego stvarno rade za dobrobit drustva, covecanstva. Jedna od organizacija koju cu navesti je organizacija za koju na moju veliku zalost nisam mogao da radim je NURDOR. U jednom trenutku trebao im je portal i placali su za ceo projetak sumu koja je bila moja nedeljna plata. U njihovom slucaju nisam razmisljao da oni ne mogu da me plate jer je moja satnica tada bila dosta izvan njihovih mogucnosti. Razmisljao sam sto se taj projekat nije desio pre par meseci kada sam imao vise vremena i kada bi im to uradio dzabe.

Moj san je da napravim svoju firmu i obogatim se toliko da mogu da placam tim kvalitetnih ljudi koji ce raditi samo projekte koji ce pomoci drustvu. Da budem u prilici da napravim nesto kao Khan Academy. Da budem u prilici da kada nekoj organizaciji kao NURDOR trebaju programeri mogu da ih pozovem i kazem sta vam treba imate od nas gratis.

Veoma volim svoj posao. Donosi mi mnogo radosti. Ali mi isto tako donosi i tugu. Jer u danasnjem elektronskom dobu imam talenat da masine nateram da rade sta zelim i umesto da taj talenat koristim da nekome istinski pomognem koristim ga da nekim tamo ljudima kojima nije previse stalo do mene donesem profit da bi oni meni dali platu kojom cu izdrzavati svoju porodicu.

Aleksandar Arsić
May 30, 2015 @ 17:31

Na ovo što je Ivan gore napisao mogu samo da kažem sledeće.

Kada bi svi programeri u ovoj zemlji na isti način zrelo rezonovali i držali se istih ili sličnih principa u samom radu ili kod odabira radnog mesta svima bi bilo mnogo bolje, i poslodavcima i zaposlenima. Ljudi bi tada više umeli da cene jedni druge a uvek sam verovao da su međuljudski odnosi ključ da bi i poslovna realcija bila uspešna.

Niko od nas nije svemoguć i niko od nas ne zna sve. U IT svetu je tako nešto posebno nemoguće, ali ne treba nikoga da je sramota da traži savet od nekoga ko bolje poznaje materiju niti da se ustručava da posavetuje onoga ko još uvek nije savladao određene veštine. Smatram da je u našem poslu posebno bitna manufaktura jer gotovo ni jedan posao ne može da se završi poznavajući striktno samo jednu tehnologiju a biti ekspert u desetak je teško postići.

Marko
May 31, 2015 @ 19:56

Svako ko, u ovoj globalnoj ekonomiji, zaposli Srbina da mu kucka softver (citaj: pije kafu, pusi, pise porukice, chatuje, dolazi kasno a odlazi rano, spletkari…) je nista manje do neobavestena/neiskusna naivcina.

Njihov mentalni sklop jednostavno nanosi ogromnu stetu moralu i kulturi jedne firme. Ovo se ne da opravdati nikakvim ustedama u troskovima.

Srbi su jednostavno LENJ narod i u velikom procentu nisu sposobni da razumeju pojam viseg cilja.

GET REAL

Uros
October 10, 2015 @ 23:47

Ne znam da li je zanimljiviji podkast ili diskusija u komentarima… (Ustvari znam al’ da se autori ne naljute :) Pre par meseci sam i sam pisao o tome i takodje se rasplamsao “rat” u komentarima…

Marko Smiljanić
December 15, 2015 @ 18:14

Kako se bliži kraj godine, tako je tema sve aktuelnija. Odlslušao sam podcast, “skimovao” kroz komentare, i primetio (nadam se tačno), da niko ne spominje još jedan bitan faktor u ovoj igri. Zakonski okvir i fer uslove na tržištu poreza.

Naime, kao vlasnik IT mikropreduzeća (DOO u PDV-u), koje od prvog dana sve radnike drži “na belo”, što će reći sa oko 65% poreza i doprinosa na svaki isplaćeni dinar, počinje da me boli što jedan deo kompanija posluje po drugim “sivim” modelima a učestvuje u formiranju tržišne cene rada.

U igri su “Freelanceri” koji ne plaćaju poreze uopšte, pa ne žele da se uključe u “igru” šetanja kadrova. Na svojih zarađenih €3000 eura, uzmu €3000 eura. Pokrije troškove sa €200 eura, radniku plati €1000 na ruke. Njemu ostane profit €1800.

U igri su preduzetničke radnje, koje svoje radnike drže “na crno”. Na svoih zarađenih €3000 eura, plate državi oko €200, drugi troškovi €200, drugaru €1000, i ostaje im profit €1600.

I na kraju, tu je i najskuplji model, Ugovor o radu. Na zarađenih €3000, idu troškovi €200, poslodavac isplati platu od €1000, državi porez €650. Ostaje mu €1150.

Dakle, za isti posao i istu platu neko ima komociju za dalje povećanje plata od €1150, €1600 i €1800. Ima tu i drugih modela (negde između), ali da ne dužim previše.

Nisam proučavao poreske modele drugih zemalja a voleo bih da čujem od onih koji ih poznaju. Da li je ovo naše “crno, sivo i belo” tržište poreza nešto što je normalno i sa čim treba računati u narednim decenijama, ili će se pre-ili-kasnije, uvesti neki red i pošteniji uslovi na tržištu rada?

Vlada
June 22, 2016 @ 09:25

Čekajte. Ja znam da programiram, naučio sam da napišem Hello Wodrl i ja sam znači sad junior? Zaposlite me za 900 eura, ja ne tražim 1000.